Покрет

318

непрестано струјање њихових шеивота и пулсадија, која једино овде у уметности може бити слична, оном у козмоду. Обори ли младић у песми очи пред девојком чије је лице засијало као жарко сунце, ма већ не можемо водити своју визију ни владати њом, која нас као светла река односи небескоме јутарњем сјају; нити знамо ко јету већа реалност: девојка, пили свитање. У овој песми девојка чије само име

претставља лепоту (Лепосава) је кћи Вида, који би

врло добро могао да потсети «на њено божанско порекло. Вид значи светао, јасан, а један старословенски бог, Свантовил, Овантовит — Овето-вид, који је по хроничару Херолду био највећи бог једног совенског племена предао је овоје легенде у време храштћашства Ов. Виту, као што је Перун ов. Илији. Није немогуће дакле да је и у поезији његово име заотупљено именом Вид. Осим ове кћери, мати је имала још осам, које све умиру «на венчању, Девет је народни број, он би значио овде број плодних месеца, у години, број ношења детета у утроби и неумитност догађаја у ошште. Тотемизам фаталног нашуштања, девичанства, овде је несумњив. Да је Лепосава, као и њена сетра јутарње божашнетво, може се закључити по извесним можда митолошким отисшима. Тако, када, она, пренемопне, ашуштена са свога свадбеног партта скоро ишчезне из живота, њу салрањују „откуда, се јасно сунце рађа“. т. ј. на истоку, а, 'свекрва потом стално нариче за њом „када буде на истоку сунце , па како је у већини митологија 6б0жанство свитања и зоре јасно одвојено од божанства, светлости и сунца, те прво свакодневно умире баш кад се друго рађа, то би овде смрт невеотина, имала да насљућује смрт зоре на истоку, небеског руменила, пред оно значајно искакање сунчане кугле, која и по народу тако одједном одскочи за читајво копље у вис. Милић је напротив сунце, и сарањују га „када јарко смирује се сунце“, а мати му нариче за њим „када. буде на, западу сунце“. Пре него што је нашао девојку (сунце ва време ноћи) тражио ју је и зато био невиђен, путујући од „истока, паке до запада што јен у ствари правац сунчаног путовања. У оватовима би се, као у неким кратким женским песмама, где је то изрично речено,

могле наслутити већ бледе звезде што полазе Сунцу -

п Зорњачи. А кад зора ишчезне и када умре невеста, тада се и сунце раставља од звезда, од сватова, те иде сам напред мајци, сасвим усамљен, што је његов дневни ход преко хоризонта. Када се сватови појаве, када се звезде понова укажу, Милић је већ преминуо и „належао се“, сунце је дакле давно залшло. У двојици браће која изводе девојку пред женика, можда се даду наслутити фигуре двојице синова бога- неба (Перунови синови), оних који у овим митолоријама одлазе чуном по нестало сунце. Читана са оваквим значењем, можда одвише брутално истакнутим од нас, саовим обновљено делује њена и иначе невероватна лепота. Оваки естетички облик добија значај једног широког визионар оког описа, приреде, као у оној јединственој, архаичној до прајстарости, литванској дајни где Мено — божанство месечине — жени се Сајулом, званом Сојра —

божанством сунца а. у рано пролеће. Мено, њен.

брал и муж, растаје ов затим од ње, и усамљен, заљубљен у Аухрену (која је зора или зорњача), лута. Перкун, радрђен гони га својим страшним тргу кјем: „Зашто си се раздвојио од Сагуле, зашто чевнеш ва Аухреном%“ И још: „Аухжрена олављаше своју

покрет

свадбу. Перкун на, једним костима, уђе кров врата, и уби зелени храст. Крв храста, отичући окваси моје ха љине, накваси мој венал. Нису ли ово одјеци вероких химни о свадби зоре, пркову прома и пустоловинама звезде. Иналте, код Словена, неверства. зоре, мајке звезде, су многобројна наспрам њенога сјајнога мужа, Сунца или Месеца. А у овадбеним песмама нашега племена, сваки час навраћа, се на, венчане небеске широве. П. ПОЕЗИЈА МИСТИКЕ и НЕСХВАТЉИВОГ 1. Стилизације и парадокси

Утицај магије чл естетике на прва песничка стварања. = Стилистички облик % логика овакви умотворина. Прелазак овиг дела из области тајанственог у област гумора. — Пећинске стилигације. — Потреба утврђевања њинит облика — Фетишизам, — Иста еволуција усменит представа света. — Свођење на посебну логику изражавања. — Ђаво ч његов шегрт. — Трансмутација живих бића у ствари. — Нород пе разликује ствари које имају симболичку моћ од онит живи. — Јединство животног принчита неповредљиво. Маистички однос између човекове свести, његовит инстиката и евољуције. — Деловање дута прерађенит на овај свет. Трансмутација _ вредности _ чиниоца; јединство животног принцита, сталност основне акције. — Утицај начина но који се изражава магија на остале области народне уметности. — Народна шала. — Затурање трага животноме принциту; скривање идентитета. — Невропатија; борба против урока. — Лаж за опкладу. — Парадокси о дивовима. — Мотив пометње с главом. — Лаж без истине. — Изврнута песма.

Од ове примитивне народне уметности, по духу који у њој влада, свакако је најпримитивеија, ова, која је пошто је већ митолошку легенду одбацила, задржала ипак своје мистичке идеје, своје мистичко схватање о природи и животу. Природа. је у то време народном уметнику још потпуно несхватљива сем у једном односу мистичког делања. и држања према њој, а његова песничка. стварања. су више под утицајем мистичкога рита, врачарије и магије, но под утицајем закона, спонтане естетике. Видећемо да су многи примери можда и старији од једне праве митологије; примитивнији од ЊЕНИ легенда, које често, не само (да, нису одбалцива ти, #10 нису ни садржавали, а сасвим 'Олиски најархаичнијој малији; друга пак примери не морају бити еволуција митских умотворшна, остатци митеких фореги шредања, као што је случај иначе код многих, но да су створене аналогијом и угледањем на такве већ шовнате митске облике и примере. Тако да оно што је стварано по захтевима ритуаџта лотике мађије, кад је већ застарело и: постало необјалшњиво, а однос мотива у њима, изпубтвити чудојредност, добио комичан тшаглед, могло је послужити одједном за модел народног хумора изанимљивости окима, народним уметнацима који би желели да, и у том облику нешто «стварају. Авантуре једнога. врача у борби са вишим сллама, дела његове вештине и мистичка снага његовоћа духа, могли се задржати у народу као пример духовите пи ненадмашне домишљивости; иначе би са својим силогиамима, апсурдитетима и парадоксима, јер се ново схватање света и живота проткало ива ових, били осуђени на смрт. Остала је такође логика. таквога. отварања, која у самој ствари није ништа. друто но сасвим охватљива стопика, једина животна и практична, једног шотљуно тримтитивног човека, коме је анимивам и мађија једини (охватљиви однос са природом.

Овде пред очима. имамо отику пећинских стилизвалија људских облика, од (реалистичких до са= свим упрошћено орнаменталних: тако да се ови