Покрет

покрет

319

2 4"

У ЊЕ 56 23 да

1. Стилизација женског божанства. - 2. Слика антропонда. 3. Фигуре људи и људских група.

5 = и 2, РА У (Дуо мм => у | 5

еј фу ===

(ДЕТ

задњи шотпуно поклапају са шознатом орнаменти“ ком фајуне на тканинама страним и нашим. Пошто се важност представљати човека, састојаша искључиво у фетишистичкој снази те представе, то, да би та, снага била у моћи представљача и неопасна, за њ, нужно је да птестава, човека, буде (утврђена, стална, униформна, иначе је и њен утицај неизвестан. Отуда нагла еволуција тих пећинских пре-

става, ка крајњој стилизацији, која је на домашају |

свачтије вештине цпртати, и браа за извођење у случају опасности и журбе. рве митске легенде, концепције, космички митови, развијали су (се из истих разлога, сажимали и утврђивали у враџбинске формуле, (у магиске језиковне знаке, у заклетве, у изреке, у загонетке, чија су деловања, и чини, на ред природних догађаја, тако јача и иввеснија. Борба. врачева са силама природе, велим још једном, која. је у народном предању свакако представљала законик условног опстанка, бића, морала се овде нагло сводити на, саму логику изражавања, те борбе, скоро директно на стилистички облик тих шриповедања. Једна од наших најмистичнијих, налумнијих. и најсимболичнијих приповедажа је свакако „Љаво ч његов пиегрт“. Она, је свакако од свих наших шриповедака и најближа ритуалу магије, ако већ у свом шостању и не шрипада њој што нам изгледа невероватно. У тој приповетци, о магији је реч као о занату; тако да је ју њеном шрвом делу обука, једног будућег мага, док је у другом, можда, један прави ритуал магије са свим њеним стушњевима, мистике, знања и надмудравања. Нама је овде ради даљег изучавања, најважнији сотилистички опис тор ритуала, те како нам је у другом плану и циљ да, овај чланак истовремено буде и антологија таквих умотворина то доносимо шриповетку у целости: „Био један човек па имао јединца сина. Овај 5 син рече један пут оцу: „Бабо, шта ћемо радити: Ја | не могу живети, него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака. Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама Али кад се син никако не дадне одвратити, најпосле му допусти отад да иде да учи занал. Онда, се он дигне у свет да тражи - ванала. Путујући тако удари на једну воду, и идући ; покрај те воде срете се с једним човеком у зеленим у хаљинама, па га човек запита, куда иде, а он му одговори: „Идем у свет да тражим мајстора, каквог да учим

занат.“ Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: „Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце шште.“ Дете једва дочека и шође с њим. Идући он тако покрај оне воде, на један пут мајстор скочи у воду и стане пливати говорећи детету: „хајде за мном скочи у воду, и учи пливати.“ Дете се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не утопи, а мајстор му одговори: „Не бој се ништа, него скочи“. Дете скочи у воду и стане пливати 6 мајстором упоредо. Кад су били на сред воде, (узме мајстор дете га (врат ша 6 њим у воду на дно. То је био ђаво. Он одведе лете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет. Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, она му стане говорити: „Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он онаки мајстор, него је ђаво. И мене је тако преварио ш довукао амо с онога света, а и ја сам крштена душа. Него послушај ме што ћу ги казати. Ја ћу тебе учити свему његову занату, и он кад год дође, питаће те јеси ли што научио, а ти му свагда кажи да ниси ништа, ако си рад да га се кургалишеш и да се опет вратиш на онај свет.“ После некога времена, дође ђаво и зашита дете: „Шта он научиој“ А оно одговори: „Нисам још ништа.“ И тако прођу три године дана, и кад би под мајстор запитао дете шта је научило, оно би му свагда одговорило да није ништа. Најпосле га зашита ђаво још једном: „Јеси ли штогод научног“ А дете му одговори: „Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам шре знао.“ Онда се ђаво расрди па му рече: „Кад ти до сад ниси ништа, најучио, нећеш никад ништа ни научити, него иди без трага куд те очи воде и ноге носе.“ Дете које је већ добро ђаволски занал изучило било, одмах скочи на воду и стане пливати ка крају и испливавшти изиђе на брег и отиде к оцу своме. Отац како га угледа, далеко истрчи предањ говорећи: „Пде си, сине, за Бога!“ А син му одговори: „Учио сам занат.“ Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: „Бабо! хајдемо на вашар.“ Отад му одровори: „А с чим ћемо, синко, кад немамо нигде ништа“ — „Ти за то немаш бриге“, одговори му син, и пођу на вашар. Идући тако путем син рече оцу: „Кад будемо близу вашара, ја ћу се створити леп коњ, што га неће бити у целом вашару. Сав вашар чудиће му се. А мој ће мајстор доћи да купи коња, и што тод зацениш он ће дати. Али се немој шалити да му даш улар, него кад новце примиш, одмах ми улар скини с главе па удри њиме о земљу. Када дођу близу вашара, дете се претвори у коња што га нигде нема. Старац поведе коња по вашару, % сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме да запита пошто је. Кад али ето ти мајстора: створио се Турчин па завио чалму око главе а спустио хаљине до земље. Како дође а он рече; „Ја ћу тога, коња купити. Говори, старче, пошто је.“ Што је год старац ваискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи. Отарац кад прими новце, окине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима, затече и сина код куће. Кад (после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: „Хајдемо, бабо, на вашар.“ Отац му већ није хтео ништа говорити, него одмах пође с њим. Кад су били близу вашара, син рече оцу: „ја ћЋу се сад створити једна трговина: шатра пуна, робе, што је на вашару неће бити лешше и богатије. Ни њу неће моћи нико купити, а мајстор ће мој доћи, и шлатиће што год зацениш. Аљи не шали се не даји му кључеве у руке, него кад новце примиш, удри кључевима о земљу. Тако и буде: кад се он створи лепа трговина, сав се вашар стане дивити. Али ето ти мајстора, опет се створио Турчин као и пре, па пита, старца: „Пошто“ Колико је год. старац заденио, толико је ЂЦурчин одмах платио, а старац кад прими нов» це, удари кључеве о земљу. У тај час нестане и трговине и купца, него од трговине створи се голуб, а од Турчина створи се кобац, па потерај голуба! Док су се они тако вијали овамо онамо, царева кћи била изишла, пред двор па их гледала, а голуб у један пут стрелимке девојци на, руку, па јој се претвори прстен на руци. Онда, кобац падне на земљу па се отвори човек, те отиде к дару и понуди му се да га прими ју службу: сљужиће га три године дана, а ништа на свету не иште,