Покрет

320

ши хране, ни пића, ни одела, само да му цар да онај претен о девојчине буке. Цар га прими и обећа се да, ће му дати. Тако је онај служио а девојка шретен носила, и врло јој је био мио, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, пак јој говорио: „Кад дође време да, ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке, него удри мноме о земљу.“ Кад се наврше три године дана, дође цар ка кбери својој, пак је стане модити да му да прстен. Онда она као срдито баци прстен на земљу, шрстен прене, а од њега се троспе ситна проја, и једно зрно опкотрља се под парењу чизму; а слуга се у један шут створи врабац, па на врат на нос стане проју зобати, и кад сва зрна изобље, пође да и оно последње испод цареве чизме кљуне, али од зрна у један шут шостане мачак па врапца за врат.“

Обраћамо пажњу на један интересантан итасус у овој чудној приповетци: „Син рече оцу: „Ја ћу се сад створити једна, трповина; шатра, пута гробе, што је на вашару неће бити лепше и богатије...“ Тако и буде: кад се он створи лепа тртовина, сав се ватпар стане динити. Осим тога што је тешко да народна мапшта (сме претпоставити транемутирање живих бића (у отвари, ако ове већ нису оимбошимчте 4. пр. баш у овој приповетци претен на девојалчкој руши (ствари које имају симболички значај и које поседују извесну моћ, народ као и примитивци, тешко равликује од живих створова,), јединеотво бића, и

ГЛАВА АНЂЕЛА рађена у ХЛУ или ХУ веку — Стара Србија слојем бојеног гипса по површини, надвладао утицај бизантски, тако да представља тип народне замисли 0 лепоти: крупне очи, састављене обрве, широке јабучице, велике брке. („У мог дике очи повелике, ко у риђе кад на . 806 наиђе!“)

у дрвету са Народни дух потпуно је

покрет

шриншита живота скоро је неповредљиво. Треба, се иопети до најпримитивистичкијих шавора, па, да се разбшјеност јединствености живота у човеку може објаснити омистиком односа који човек и сам има према богаствима и (неопраниченостима овога духа, и њепове витадности; према свом делању на јави, овом делању у ону, мистичној вези са стварима, које поседује а, које ју тим самтим такође он ит. д. Овде цринциш живота ивпледа час издељен на трповшну у опште, на, робу која је у њој појединачно; час у кључу те трговине. Кад је већ реч о приваишу сивота и његовом простирању у народним јумотвораашама, споменућемо и једну хрваљску народну три поветку звану: Јаје гарамбаиа! тде је кокошије јаје вођа, једне хајдучке дружине. Мешање мртвих у делање живих овде је добило свој пандан у мешању у њино делање једног ембрионског живота, Утицај, да тако назовемо, надколевоког света на овај свет реалности нашао би у нашој народној уметности не мало занимљивих тримера, који би нас на жалост одетранити од наше главне теме.

Ако обратимо пажњу, у приповепкама као што су Ђаво тч његов шегрт, на, непрестано мењање вредности и облика. чинилаца, који улаве у материјал и у тему приповетке, што неоштећене чува суревњиво само принштите њиних живота, затим чува циљ и вредност основне акције, онда нам се те метаморфове, трапефитурације ит, д. постављају у другом приповеда чком плану као основни латерајрни облик штришовешке. (а доста вероватноће можемо удати, према томе, да оне приповетке код којих је тај облик најважнији и трвога плана, или прожеходе од оних првих приповедака еволуцијом и шемативациЈом, као што је случај са оним пећинским ртежима, или су пак опворене по угледу на те приповетке у моментима слободног духа, дакле су шостетено прешле у домен народне духовности, и ако им је колевка стварно народна мистика. Мало час смо видели да се младић претвори у голуба, и ђаво у кобда; голуб у протен, кобад (у просиоца; третен (у шро20, простоц у врашпа; просо у мачку која запави врата: овде је мат лаганим и паралелним метаморфоваљга, дошао у однос јачег над слабијим, те (остигао победу. У шришоветци коју сад наводимо, чије је име „Народна шала“, ове су метаморфозе до крадности стилизоване. Како је ових приповедака и код нас врло приличан (број, и налазе (се држим иокључиво [у нашем народу, а лепота им је овобите и чудне врсте, то ћемо навести ове које су над три руци.

„Кад сам био у моје моладо доба стар човек, а ја наумим да крадем крушака, пак сам онда ишао, ишао, док не дођем до једне брескве, погледам уз ту јабуку, шошнем се на трешњу те наберем пуна недра шљива. Ал ето ти од некуд једног младог старца, па поче викати и пеовати ме: „Оилави доле са те оскоруше, док те није ђаво однео.“ Ја га станем молипи: „Немој, чича, молим те да наберем мало ораха.“ Он се наљути и поче се пузати к мени уз дуд. Кад ја то видим, скочим од вишње и пуно крило лешника троспем. — Он ти онда узме јелну шибљику што но зову врљика, па ме почне тући, но ја сам се бранио и тако ђа он на мене, ђа ја под њега, ђа врљика. о мене, ђа ја о врљику, најпосле ја се отмем и опучим бежати, а он онда зграби нешто бело као тане а округло као грабље, па се тим баци за мном и удари ме више колена у пету. Тада се и ја ражљутим као овца, окренем се и почнем му цпретити: „Но, но, чича, ако ти се само вратим опет ћеш ти мене тући.“ На то пркошење потрчи он опет за мном, но ја прикупим све моје јунаштво, и почнем бе-