Покрет

ПОКРЕТ 321

жати да га стипнем. И тако сам славно бежао све шреко некаквих клада, и бежећи прескочим гаће па одерем пањ. Дођем напослетку под једну врбу, па кад погледам на тај прм а оно видим на лиши једно гнездо шуно троје косића. Станем мислита како би их могао ухватити: сетим се лако, — зажмурим добро, да ме не виде, па се почнем пењати уз глог, кад ја у гнездо завирим, ал два утекоше а једног умал не ухвати. Ето, ти, помислим, какве сам среће! — Па, се одатле упутим те дођем до једне баре, кад тамо а оно лети једно јато дивљих свиња, а ја се онда сетих да имам код куће једну златну пушку, на којој су каршка до карике све чистим рогозом увезане. Дођем с том пушком и видим исто јато дивљих патака, ја зажмурим и добро нанишаним, пуче лушка, паде пуска, а ја ти онда узмем тог голуба, те донесем жени грлицу, а она узме тог чворка, те одмах скува кокош, па ми донесе печену препелицу, а ја ти се онако гладан примакнем те се сит нагрувам крџавог пасуља и најфинијег скроба“.

(Шумадинка).

Познате су особите манифестације импулса за самоодржање, жоје се појављују како код тримитиваца тако и код цивилизованих, а којима, је циљ затурити траг, у извесним случајевима, животном е триншцишту, скривајући шрави идентитет личности у шитавњу.. Код пивилизованог он је у извесним невропатаким појавама, код шримитиваца у ритуелним обичајима. При особитим догађајима, као што су смрт, рођења, болести, менструације и т. д., извесне шичности треба сакрити, другима изменити имена, прогласити (их за, обратни секе, акшије означити за. иавретуте, МуК ће лежати место жене у породиљском кревету, дечак ће добити име девојчице у доба, шубертета, ажо се жели отклонити опасност од личности којој она шрети и ивипрати је на тај начин. Опасно је чак формулисати један срећан догађај који се над нама, збио, ако не желимо да (се исти против нас окрене; то је страх од т.ав. урока. Читава. литераљура, магије постоји о уроку код нас коју ћемо дошеије навести. Не оме се у опште имали одређена концешшија 0 полоскају који човек зајувима у животу. Треба и самог себе завараљвали. Није немопуће дакле такође да и овакав облик приповедања, као што смо та срели у наведеној причи није једна, врста, таквог идбегаваља, конкретног низања, реалистички Х догађаја не само алудирање на њих: „Но но, чича, ако ти се само вратим, опет ћеш ти мене тући!“ могло би бити речено да би се избегао фалум обралног испуњења, ажо би правилно изрекао ко ће кога ући и т. д.

У приповетци „Лаж за опкладу“, (Вукова, збирка), ћосо и један деран такмиче се у воденици 0 једну погачу «ко ће боље лагати. Премда је овдо унатред речено да је то лаж, ипак борба, се решава, снагом надмудривања, што је врло значајно, као и у приповетци „Љаво и његов шепрт“. н-

„Онда ћосо почне којешта лагаљи, овамо онамо,

а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече:

„Е, мој ћосо! ако ти више што не знаш, то је ове

ништа; стати да ја теби кажем једну праву истину.

Кад ја бијах у младо доба стари чоек, онда ми има-

дијасмо мното кошница, па бих ја свако јутро бројно,

и све бих челе пребројио, а кошница не могу. Кад јед-

но јутро пребројим челе, а то нема најбољега челца;

онда ја брже боље оседлам пијевца, па узјашим на њега, и пођем тражити челца. Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом.

Кад пријеђем преко мора, а то чоек ухватио мога

челца у ралицу, па оре за просо. Ја повичем на њега:

„Ло је мој чела; откуд теби мој челацг!““ А чоек

одтовори: „„Брате! ако је твој, ето ти па.“ “ Па ми да

челца, и још пуну торбу проса од изора. Онда ја упртим торбу с просом на леђа, а седло с пијевца преба-

цим на челца, те челца узјашим а пијевца поведем У

поводу, да се одмара. Кад будем преко мора, онда. ми

некако цукне једна ушрта на торби, те се све просо

шросше у море. Кад пријеђем преко мора, у том стигно

ш ноћ, а ја онда сјашим с челца, па га пустим да пасв,

а пијевца свежем код себе, ша му метнем сијена, а ја

лернем спавати. Кад у јутру устанем, а то вуци дошли

те заклали и ивјели мога челца: лежи мед! по долу до

чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити у

што ћу покупити мед. У том падне ми на ум да имам

једну малу сјектрицу, па је узмем и зађем у шуму да

уловим какву звјерку да згулим мјешину. Кад тамо, а

то двије срне скачу на једној нози. Онда ја потегнем

ејекирицом, те им пребијем ону ногу, па их ухватим, те зпулим с њих три мјешине, и покупим у њих сав мед, па притоварим на пијевца и однесем кући, Кад дођем кући, а то ми се родио отац, да мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити како ћу св попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо што се просуло у море. Кад тамо дођем, а оно пало на, влажно мјесто па узрасло до неба; те ја ув њега хајде на небо. Кад се горе пошнем, а то моје просо узрело, па га Бог пожњео и умијесио од њега хлеб, па удробио у вруће млијеко, те једе. Назовем му ја: Помов'

Бог! А он ми одговори: Бог ти помогао; и да ми во-

дицу. Кад се вратим натраг, а то мојом несрећом уда-

рила киша, па дошло море и све просо поплавило и

однијело! Сад се ја забринем како ћу сићи на земљу!

Док ми падне на ум да ми је дугачка коса: кад стојим

до земље, кад сједнем до ушију; па узмем нож, па све

длаку по длаку одрезуј па навезуј. Кад стигне мрак,

а ја онда завежем на длаци један удао, па останем на,

њему да преноћим. Али шта Њу сад без ватре! Кресиво

сам имао, али нема дрва! У један пут падне ми на ум да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим те исцијешам, па навалим ватру и опт се огријем, ла, легнем · поред ватре спавати. Пошто заспим а мојом несрећом скочи варница те пшрегори длаку, а ја стрмоглав на земљу те пропаднем до појаса. Обрнем се тамо амо не бих ли се како извадио, а кад видим да се не да, онда брже отрчим кући те донесем мотику да се откопам, па однесем водицу. Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани

Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што

не доведете овђе ону нашу кобиљу што је два дни дуга

а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека,

начини хљад по њиви. Брже боље отрчи мој отац, те

доведе кобилу, и жетеоци лијепо стану жети по хладу.

А ја узмем жбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се

вода смрзла; ошда ја скинем своју главу, те њом про-

бијем лед, и захватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: „„камо ти глава“ “ Ја се машим руком, а то нема главе, заборавио је на води.

Ошда се брже боље вратим натраг; кад тамо, а то ли-

сица дошла па вади мозак ив моје главе те једе; а ја

полагано хајде хајде, те се. привучем близу, па потегпем лисицу нотом у стражњицу, а она се уплаши, па

од страха п..е и исп..е тефрет, кад га ја отворим, а

то у њему пише: мени погача, а ћови Г....“. Онда дијете

устане, па узме погачу и отиде кући, а босо остане гледајући за њом.“

Није немогућно да и дела, која су овде тако страховито комична, брулескна, и апсурдна, припадају у ред оних које су иввршивали дивови и који заувимају своје нарочито место у еволуцији Ммитолошких веровања. Њихова дела су и иначе увек шарадоксална, а о њима се код нас задржала, једна, нарочита традиција, о Џидовцима дивовима у вла(оогишта том оттгушу.

Мотив заборављене главе и, у идућој причи „Лаж без истине“, попрешно враћене главе на тело,

_је нешто од најпарадоксалнијег што смо нашли у

свој народној књискевности света у опште. Црналчка, уметност која обилује најфантастичнијим мотивима нема ни једног који би био толико омео. Осећамо

се апсолутно у немогућности да дамо какво било

објатшњење постанку овог мотива. За разлику од

приче „Ла за опкладу“, хрватака прича, „лаж без

истине“, поред великог дела заједничких елемената, не разложује једино надлативањем своје апоурдите-

ере пен