Покрет

386

ПОКРЕТ

У БОРБИ ЗА КЊИЖЕВНО ПОШТЕЊЕ _ 1

У последњој одоцнелој свесци „Мисли“ чији је уредник и номинални власник, Г. С. Пандуровић је одговорио на моју у „Покрету“ изнету историју његовог, Г. Пандуровићевог превода „Хамлета“. На моје изношење коме је учињена једна једина за. мерка, да је сувише благо, управо назаренски написано, Г. Пандуровић је одговорио тоном који овако отпочиње:

У „Покрету“, једном недељном листу, који од пре веког времена излази у Београду, штампан је против мене један памфлет најниже врсте, врло провидне тенденције и врло јасних побуда. Памфлет је написао и потписао г. Др, Светислав Стефановић, лекар и многописац, самозвани вођа свију „младих“ у нашој литератури од пре тридесет година па сведо данас, иначе непризнати геније наше повзије, нечитани мислилан, несуђени професор Универзитета, промашенви политичар 6! сета 6: сетега, ИТД. ИТД.

Тај исти Г. Пандуровић је у том истом часопису „Мисао“, коју је тада уређивао у друштву са Г. В. Живојновићем, написао о мени поводом „Погледа и Покушаја“ ово:

„Г. Др. Светислав Стефановић, врло познат и цењен по своме раду на поезији, есеју и преводама Шекспира, публиковао је, под горњим натписом, књигу „рефлексија, максима, сентенција о животу, човеку, друштву, уметности, култури, Богу ит,д. То је, по готову, један сасвим нов жанр у нашој књижевности и ако је он врло познат и врло цењен у другим литературама.“ — И пошто је направио круг од Доситеја Обрадовића преко Боже Кнежевића до мене, завршује напис овако: „Уопште, најновија књига г. Свет. Стефановића оправдава наше уверење да је њен писац један од лепих и умних талената у нас.“

(Мисао, 16. новембра 1919.) Тај исти Г. Пандуровић доносио је у „Мисли“

и тада и доцније и моје прозе имојих стихова, чак је неке моје стихове унео и у своју „Антологију“ послератне лирике. Да и не подсећам поново на то да је тај исти Г. Пандуровић у почетку свог песничког рада, у отпору против диктатора Скерлића, величао моју поезију.

И тај исти Г. Пандуровић још само пре неколико месеца врло је живо желео и тражио моју сарадњу на „Мисли“, и то као главног сарадника. Одбио сам, чак писменим путем не само главну него сваку сарадњу, и сад сам ја тај који се неком намеће !

То што сам навео, било би мени лично довољно, да прекинем сваки даљи разговор са њим и о њему, Али не због њега ни о њему, него због тога што су по среди извесни поступци Управе Нар. Позоришта који дубоко тангирају моралне и материјалне интересе аутора; што су по среди ре-

шења С. К. Задруге која још дубље тангирају пи-

тање о компетенцији преводилаца Шекспира; што је у свему том по среди ауторитет Г. Богдана Поповића несумњиво компетентног познаваоца и енглеског језика и Шекспира; најзад, што су ту по среди питања књижевне части и поштења која су код нас, изгледа, савршено непречишћена — ја ћу, угушујући своје лично гађење, наставити отпочету борбу до краја.

Прелазећи с презрењем преко беспримерних грдња Г. Пандуровића, ја ћу се ограничити на изношење факата, а то, другим речима значи, на побијање колико арогантних толико и још више ап-

сурдних тврдњи и неистина Г. Пандуровићевих.

Пошто се Г. Пандуровић мало дуже задржао на питању „Отела“, да би колико толико оправдао свој поступак са „Хамлетом“, и пошто је том приликом открио све методе свог рада и сва поступања у овој скандалозној гфери, то ћу се и ја на том питању прво, и мало дуже задржати.

Ухваћен и демаскиран на најгаднијем делу

које један књижевник може учинити, које управо ни један човек од пера који има пречишћене појмове о књижевном поштењу и части неће учинити, Г. Пандуровић је покушао да низом неистинитих тврдњи, подмећањем својих ружних поступака другима, увлачећи у саучесништво на својим непристојностима према мени управу позоришта ит. д., #гко не скине са себе сву одговорност а оно бар моментано збуни и комплицира питање о кривици плагијаторства, питањима о ведности мојих превода Шекспира и целокупног мог књижевног и јавног рада у опште. Г. Пандуровић је у мојим очима дисквалификован за расправу тих питања, и ја ћу се ограничити овде само на оно што се тиче „Отела“ и „Хамлета“. Е Признајем да ни тај посао нећу моћи извести до ситница из простог разлога што је Г. Пандуровић изнео толико неистина, да их је немогуће све у обиму овог листа откривати и демантовати.

Ја ћу се ограничити на оне најглавније и најкарак-

теристичније.

Прва је таква Г. Пандуровићева тврдња да је сама Управа Нар. Позоришта признала величину и важност његовог удела у мом преводу „Отела“ тим

што је њему дала половину хонорара. Знајући да се мени исплаћује цела тантијема за „Отела“ без одбитка ма и најмањег за рачун Г. Пандуровића, потражио сам решење позоришне управе и уверио се из њега да је Г. Пандуровићу досуђено на име хонорара за преглед и поправке „Отела“ свега 400 — четир стотине — динара, а мени истим решењем 900 дин. дакле више него два-пут више но Г. Пандуровићу. Право на тантијему приззато ми је накнадно чим је новом уредбом питање тантијеме било решено. И ја сам на име тантијеме за „Отела“ примио хонорара више хиљада но Г. Пандуровић стотина; и ако би то био, као што Г. Пандуровић интонује, критеријум за оцену вредности коју је управа Г. Грола дала Г. Пандуровићу за његове исправке, онда је то заиста само на велику штету

Г. Пандуровића. Усмену захвалност коју му је Г. Грол изразио за поправке „Отела“, ја му врло радо и од свег срца поклањам, али имам пуно разлога да у то посумњам. Г. Пандуровићу је управо немогуће веровати. -

То је прва велика лаж коју је !. Пандуровић имао смелости да јавно каже. Оне што ће још доћи само су још веће. Г. Пандуровић тврди наиме, ништа мање него да је он при прегледу мог превода „Отела“ „радикално изменио више од половине стихова и знатан део прозе“. За тим, још већу лаж: да сам ја „све његове исправке и у погледу стиха и у погледу тумачења примио (обе истакнуте речи истакао је сам Г. .), и да сам их „у великој већини унео и у свој штампани превод ,„Отела“. На послетку, већа и од ове, долази лаж: да

сам ја уместо да будем захвалан !. Пандуровићу