Покрет
покрет
~
385
дискусије био да је се подвукло првенствено право појединаца да буду одштећени па тек онда Држава.
У том смислу је и била оријентисана француска репарациона политика. Код нас се међутим радило сасвим обратно. Закон о исплати ратне штете
дошао је тек крајем децембра 1922. год., док је у
Француској издан већ 1919. Закон је дао моћ Финансиско-економском Комитету Министара да може одређивати однос државних и приватних наруџбина из наших репарационих контигената.
У место једне здраве репарационе политике која би на првом месту обновила домаћу индустрију како би ова дала хлеба нашим држављанима и својим интензивним радом побољшала и државне финансије и динар с поља, плаћајући порезе и смањујући увоз са стране, — Комитет је без плана дозволио да највећи део репарација искористи Држава. Било је несумњиво и веома корисних и потребних набавака као што је железнички, телеграфски, телефонски материјал ит. д. али је било и других за које није било прешне потребе и лИНОу СС лале израдити у земљи, од домаће индустрије. · 1921. и 1922. Министарства су наручивала без довољно критеријума и намештај и огроман број дрвених кућа, и платно, и чоју, и шта се све није наручивало.
Влада се двоструко огрешила о домаћу индустрију. Прво, одузела јој је њено свето пргво да се обнови набавкама из Немачке и оставила је да пет година изумире, а друго, није водила рачуна да за своје набавке наручује само робу коју домаћа предузећа не могу да израде, него је одузела рад и предузећима која су већ постојала.
У свима државама Владе се старају да свима средствима потпомогну експанзију домаће радиности, у нас се радило обратно. Наше текстилне фабрике могле су у многоме да задовоље потребе Државе а огромно босанско предузеће ДобрљинДрвар са мало труда могло је и дрвене куће да израђује, уштеђујући Држави огромне цифре на транспорту нарочито тада када нам је сваки вагон био потребан. О намештају и другим непотребним · наруџбинама нећу ни да говорим.
Надајући се увек у своје право да дође до репарација, морајући нешто да раде, наши су индустријалци утрошили све што су имали да обнове своја предузећа када то Држава није учинила. Њихова средства нису била велика, морали су се обратити банкама. Дошла је дефлациона МИНИ кредит је све више поскупљивао, Немачка је казала репарације, царичзска заштита није а довољна, набавке са стране су се продужиле. државне дажбине повећале и криза је морала доћи,
Приговара се индустријалцима да су много инвестирали: они су то морали учинити, јер Југо: славија нема више четири него тринајест милиона становника, а надали су се увек да ће им Држава исплатити ратну одштету. У место тога Држава им је дала обвезнице са '/,, вредности а они морају да плаћају камату 22—309/.
Сада када ће Лондонска Конференција наново донети решење о репаргцијама и када оне могу
понова доћи у нашу земљу, добро је подвући овај важан узрок кризе наше индустрије како би јој се бар сада дозволило да се обештети и како јој се не би сметало набавкама на рачун репарација. И у последње време иде се старим правцем. Код нас је рударска индустрија доста развијена, ми имамо рударску хипер-продукцију а наша Држава је прошле године закључила нову конвенцију са Бугарском да нам она на основу уговора о миру лиферује неколико десетина хиљада вагона угља го-
ВИЛКО ГЕЦАН ВОЋЕ
дишње. Из Маџарске се већ свакодневно увози на рачун репарације 88 вагона угља. Маџарска би нам могла у место угља лиферовати машине, локомотиве и вагоне, а Бугарска друге производе који нам требају. Тим пре што наш трбовљански и србијански угаљ стају по 300—9850 динара по тони а Држава плаћа Пернички и Печујски по 600—900 дин.
Репарациони проблем има огроман утицај на развијање наше домаће индустрије, досадању репарациону политику треба из основа мењати јер то захтева интерес Државе. Порушена предузећа треба што пре да добију одштету, другима не сме да се смета репарационим набавкама.
Дотле пак Држава — дужник могла би да од ратом оштећених прими у порез бонове које им је она издала. То би била једна социјална правда, и принцип једнаког учешћа свих држављана и крајева у ратним напорима, који је у Француској узет за базу, био би задовољен.
Д-р Стева (С. Поповић