Покрет

396

ЈЕДНА НЕБУЛОЗНА КОМБИНАЦИЈА

Од дана одлагања Скутштине до сада може се у нашој унутрашњој политичкој ситуацији констатовати само једна промена, и то промена на горе: _ Опозициони Блок је, на име, данас још небулознији него што је био пролетос. До одласка Г. Радића у Москву изгледало је, да заиста долази до неког зближења међу странкама опозиције, и није се чинила неоснована нада да ће зближење довести До конкретног споразума. Али неочекивани одлазак вође Хрватске Републиканске Сељачке Странке бољшевицима, који не може остати без утицаја на вратоломну политику те странке, знатно је ослабио ове наде, а с њима и позицију опозиције. Својим најновијим скоком, Г. Радин као да је хтео да демантује своје- савезнике, који су међу успехе своје политике рачунали и то што су Хрватску Сељачку Странку „довели у Београд“. Но тај успех је врло скроман, ако је уопште неки успех, јер радићевци су тамо где је Радић, а он није у Београду него у Москви.

Вође Блока, Г. Давидовић и Г. Корошец, уверавају, да је Радићев пут у Моску његова „лична ствар“,

и да није предузет по споразуму са осталим стран-.

кама опозиције. Тим уверавањима није тешко веровати. Но она поново утврђују и иначе познату истину: да су односи у Блоку врло нејасни и нестални. јер кад шеф најаче странке Блока, без споразума са својим савезнацима, може да се реши на тако један радикалан корак као што је тражење веза са московским бољшевицима, онда је сам тај факт до-

вољан доказ, да је коалиција, коју треба да пред-

ставља Блок, илузорна.

Разуме се, у овом случају, немогућно је конструисати неку разлику између „партијске ствари“ и Г. Радићеве „личне ствари“. То не би било могућно чак и да није у питању Радић, који у својој странци има скоро онако изузетан положај какав има Мусолини у Фашистичкој, или какав је имао покојни Стамболијски у Земљодељској. Кад је један шеф партије, и стварни и формални, предузима пут у политичким пословима, кад је том путу циљ: да се нађу нови сав зници странци, онда то може бити његова „лична ствар“ само — кад се сврши котастрофално за странку. За Г. Радићев подвиг то се

још не може тврдити.

Сем неодређеног положаја радићеваца, још је нешто што ствари у Блоку компликује. Као што се зна, Блок је ужи и шири. Шири је скоро редовно само онда кад жели да покаже нумеричку снагу; у том случају он обухвата Г. Давидовићеве демократе, Г. Корошчеве клерикалце, Г. Спахове Муслимане и и Г. Јовановићеве земљораднике. Чим нема те попотребе, или чим Радићеви испади постану незгодни, Блок спласњава на ужи, тојест на клерикалце, Муслимане и демократе, који и заједно узети, репрезентују једну прилично скромну мањину у Скупштини и у народу. Но и овако сужен Ужи Блок, у истини још није нека чврста целина. Он је састављен од демократа с једне, и опет једног Блока, с друге стране. Јер клерикалци и Муслимани су саставни део Радићевог ужег Блока, који постоји још од избора 1923. Према томе јасно је, да је иу Г.

покрет

Давидовићевом ужем Блоку Демократска странка Г. Радићева мањина.

Ова компликованост односа не би била толика сметња, кад међу партијама Блока не би постојале онако огромне начелне разлике, и у најкрупнијим питањима, какве у истини постоје. Али док Г. Давидовићева странка говори о потреби јачања народног јединства и „југословенске државне и народне мисли“, а Корошчева, у исто време, ту мисао негира, тражећи за словеначки и хрватски народ право „самоопредељења“, и док се Радић из Москве хвали, како је 1908. године успешно помагао Ереншалову политику, која је сузбила претензије Србије на Босну и ову земљу анектирала Аустро-Маџарској, дотле је немогућно веровати да се Блок, овакав какав је, и ужи и шири, може развити у једну комбинацију способну да води ову земљу.

ПОСЛЕ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ МУСОЛИНИЈЕВЕ ВЛАДЕ

Између наоружаних и ненаоружаних немогућ је споразум: тако је један опозициниони лист мотивисао садашљу затегнутост односа између Владе и њене већине с једве, и опозиције с друге стране. Као што се зна, опозиција је истакла као један од главних услова за „нормализовање прилика“: разоружење фашистимке милиције. У почетку, првих дана после убиства Матеотија, кад је изгледало да ће ова афера одвући у суноврат и фашизам и његову Владу, Мусолини није овај захтев особито категорично одбијао. До душе, он није обећавао разоружање милиције, али је поновио оно што је већ неколико пута раније стављао у изглед: наиме, да ће милиција ући у састав редовне војске, положити заклетву Краљу и на тај начин престати бити привилегована партијска трупа. Утврђен је био већ и датум, кад ће се то извести: најпре је то имао бити 6. јули, онда !3, а онда се уошште престало говорити о датуму, и док ово пишемо све је како је и било, без икаквих промена. Има се импресија, да ни сам Мусолини са овом незгодном ствари не жели да жури. За овај месец дана, он је и своју и своје партије позиције знатно ослабио. Од његова одбора петорице (пентархије) који су правили изборе и дали Скупштини физиономију овакву какву има, двојица су већ у апсу, трећи је натеран на оставку, шеф његовог ђенералштаба је под тешким оптужбама, и уопште тешко је наћи неку видну личност у партији којој престиж није пољуљен. Како се фашисти с правом туже, опозиција гледа да Матеотијеву аферу искористи до краја: исл.ђење једног злочинства она хоће да прошири на ислеђење против читавог фашистичког покрета и свих акција његових. Ако би јој то пошло за руком, многи фашистички прваци имали би разлога да буду забринути за своју главу и питање је, да ли међу њима не би био и сам Мусолини. До тога још није дошло, али мора се признати, да је опозиција у првом налету фашизму задала неколико тешких удара и озбиљно га пољуљала. Ако би још сада успела да разоружа фашистичку милицију, — шта би онда уопште остајало Мусолинију 2 Партија му је прилично расточена, дисциплина јој ослабила, симпатије оних

маса која се увек приклањају победнику, избледеле