Покрет

покрет

397

су; једино што му је поуздано и на што се у свако доба може ослонити то су батаљони милиције. Растури ли и њих, живеће од милости Двора и скупштинске већине. А једно и друго је подједнако непоуздан фактор! Краљ изгледа да би што пре хтео да се реши диктатуре, у којој се сувише изложио. Што се тиче скупштинске већине, она је једна вештачка формација: сем познатих фашисти“ тих метода, њу је начинио и један специјални изборни закон, који свакој релативној већини даје две трећине мандата. Тим законом је Мисолини добио своју Скупштшину, али би, несумњиво, и сваки његов наследник такође добио своју. Могло би се врло лако иу Италији поновити оно што се прошле године догодило у Бугарској, где је изборним законом о изабрано Собрање Цанкова.

Док има батаљоне милиције, Мусолини је од оваквих евентуалности прилично заклоњен. И то ће бити један од разлога што се не жури са растурањем ове своје војске. Други је разлог ово. Мусолини, и ако је Вођа и диктатор и шеф ·коме се на верност куну фашисти свих струја и боја, ипак у том покрету није свемоћан. Питање је, да ли би он имао снаге да растури милицију, чак и кад би то најозбиљније хтео. Ни у ком случају то се не би могло извести без јаких потреса. Карактеристичан је у том погледу један телеграм који је, „у име 90000 црних кошуља, чврсто повезаних у силним редовима које хоће да буду гарда Вођи и фашизму“, упутио Мусолинију генерал милиције Итало Балбо, заједно са свима командантима и „консулима“. У телеграму се, наравно, изражава „апсолутна оданост“ Вођи „која иде до пожртвовања“, итд, али то су, у овом случају споредне ствари; оно што овом телеграму даје, у садашњим приликама, значај то је подвлачење: да је милиција гарда Вође и гарда фашизма, и да ће то и остати. Дакле, излишно је свако „разврставање“ у војску.

Не могући изићи опозицији у сусрет у главним стварима, Мусолини се старао да је одобровољи ситницама. Изменио је некоје министре и државне секретаре. Те промене политички не значи ништа и оне су остале без икаква дејства на политичку ситуацију. Јер постоји још увек Мусолинијева диктатура, а он њу схвата овако: „У питањима унутарње политике — рекао је у једном свом говору — што год се догађа, догађа се по мојој вољи, и по мојим изречним наређењима, за која, разуме се, преузимам пуну и личну одговорност Зато је бескорисно управљати ударце на функционаре појединих администрација: заповести су моје. Разлика између либералне и фашистичхе Државе и састоји се управо у томе, што фашистичка Држава не само да се брани него и напада.“

Реконструкцијом, Мусолини је изменио само некоје „функционаре појединих администрација“. Природно је да се опозиција, која тражи промену система, с оваквим „концесијама“ није могла задовољити. УМЕТНОСТ

ДЕВЕТНАЕСТА ИЗЛОЖБА ПРОЛЕТЊЕГ САЛОНА

Од 10. маја до 8. јуна била је у Загребу отворена деветнаеста изложба Пролетњег Салона. Деветнаеста смотра наше младе пластичне уметности, сва у знаку једног угодног, још новијег подмлађења. На тој изложби нисмо видели неке сликаре, као ни неке од вајара. Изостао је Мештровић, изостали

Кризман, Бабић, Кљаковић и други. То је упало у очи. Ми нећемо да испитујемо ближе разлоге том изостајању (они се лако нађу у диференцирању схватања о уметности и уметничком делу) него ћемо рећи само неколико речи о тој лепој експозицији.

Више као осврт.

Код нас се, у пластичним уметностима као иу литератури, водило досада рачуна само о генерацијама. Не о психологијама и о темпераментима него о годинама. Ми нисмо имали, као други народи што су имали, наше романтике, наше натуралисте, наше симболисте, наше декаденте. У нашим културним историјама нећете наћи ништа о унутрашњој садржини уметничких дела, ништа о диференцијацији уметникове психологије и грађе. Имали смо писце осамдесетих и деведесетих година. Имали смо Старе и Младе, Немодерне и Модерне и све оваква нека „сортирања“, по којима би рецимо Г. Љубомир Мицић био за пет хиљада година модернији од Хомера. Дакле, једно ' посве површно, хисториографско гледање на уметност, које је могло да задовољи само „културне прегаоце“ врсте Г. Милана Марјановића

Г. Дра. Драг. Прохаске.

Данас се то мења. Долази до речи уметник, а не његова, редовно неприлична, околина. Нема уметника осамдесетих или деведесетих година. Има само уметност, једна уметност и та се зове — Уметност. Она није ни модерна ни немодерна. Она је за сва времена иста, т. |. Уметност. Добра уметност. Јер лоше уметности нема. Она већ није уметност и о њој не треба водити рачуна.

Последња изложба Пролетњег Салона била је отворена у циљу да да смотру једне уметности, која хоће да буде добра. Без буке, али и без непотребних примеса. Без литературе и без политике. Без неких споредних парола. Једино у весељу да се да израз полету духа, да се да једно певање колористичких и пластичких ритмова. То је наиме била изложба сликара и вајара. Сликара и вајара.

Интонацију је овој експозицији дао сликар Г. Сава Шумановић. Он је дао и највећа платна и био заступљен највећим бројем слика.

У своје време занесен величином Делакроа и Сезана, а још до недавно ђак данас најреномиранијег француског сликара, неокласика Андре Лота, Г. Шумановић је на најбољем путу да се развије у великог сликара. У његовим добро компонованим ритмовима има нешто од великих класичних мајстора ренесансе. И он је, као и његов учитељ Лот, узео за подлогу својим сликама „ренесансни оквир“ иу ту геометријску схему усликао свој сан. Или не „усликао“. То није добра реч. Тај „ренесансни оквир“ је само контрола његовој скоро антикној визији света. Он му је тек средство, да се постигне стабилност и чврстина слике, што је цела загребачка

_ критика превидела, не схвативши очевидно то солидно

делање. Контрапункт и канон тих композиција је готово музикалан, и судећи по све новијим колористичким и пластичким вредностима, које Г. Шумановић доноси у својим сликама, смемо већ данас рећи, да је овај једини Француз од сликара у Загребу, обожавалац Енгра и Пусена, рођен још за велике ствари.

Поред Г. Саве Шумановића дали су своје радове за ову изложбу сликари: Г. Г. Милуновић, Бијелић и Бецић, и скулптори: Г. Г. Јун, Туркаљ, Стојановић и Кердић.