Покрет

382

покрет

и језиве стихове. Али ако се узме да живети, као развијање личне енергије, као подвргавање себе природним неумитностима, је болан и трудан напор, који је само општа животна сила хипнозом фасцинирала, тако да много постизање закона прими са одушевљењем, онда је природно да кад се дух ослободи те фасцинације и почне да проматра објективно, прво што мора уочити то је тежина и тегобност положаја јединке. Зато је Дантеов Пекао можда најреалистичнија поема коју је човечанство изразило.

М ЗАКЉУЧАК Језик и идеја. — Мисао и реч. — Изражавање помоћу речи; изражавање смисла речи. — Нов појам, нова истина. — Расплођавање језика. — Разлика шемпераменша народног и разлика језика. — Борба примишивног човека за ослобођење је импулсна. — Етшиком почиње еп. — Примштивна

уметност изражава оно што је основно у врстама. — Крај. . „Преноћи ли голо женскиње под месечином у башти,

или у шуми, или у пољу, оно од тога затрудни“. Народно веровање — Краус. „Краус наводи, како је једне ноћи будећи се приметио да пружа још руке ономе што је у његовоме сну била девојка а што је сад био месец чије је пуне зраке примао у лице. Случај није усамљен; изгледа да месечеви зраци милујући очи спаваочеве.имају ту моћ да изазивају младеначке визије. Не објашњава ли то легенду о Енди-

миану, пастару за увек успаваном кога богиња Селена (Месечине) љуби једном моћном љубављу >“

Анри Бергсон: 1: Епбгрте Зратиџеџе.

Ми смо на завршетку овога чланка. Могли смо дати један много већи број примера, много више анализа, додирнути се много више претпоставака. Могли смо учинити и једну детаљнију деобу материјала: народне маште у вези са пољским радовима, сејањима, са косидбама, жетвама; у вези са деобом дана; сексуалног живота и умотворине чулности у опште; првих појмова мистерије у свадбеним обичајима; фетишизама и тотемства полног живота за време младићства, брака, смрти; смрти као померања индиви-

Човек са пушком и човек са медведом, — грнчарије из околине Лесковца

дуалности, као смењивања животног принципа, као уопштавања животног јединства (пример: полни живот и опредељење, настављајући се иза смрти — вампиризам и брак), могли смо реконституисати матери-

јални и интелектуални живот пећинског типа човека, по мотивима који су се задржали у нашим народним песмама, на нашим народним везовима. Могли смо такође реконституисати опис целог једног дана од

зоре до зоре, и целе године, и свих промена кли-

матских, стављајући један крај другог опет мотиве из истих извора, па их сливајући уједно; исто тако биографију психолошку једног карактеристичног народног типа. Могло се доћи до читавих шематичких таблица да није нужно, обрађујући једну тему која по својој замашности одговара више за књигу но за часопис, бити што опрезнији и непрестано штедети гостољубље дотичног часописа и његов простор. Овако смо ипак у неколико хтели да макар само акварелски обојимо првим слојем своју основну претпоставку: да живот народни у његовом првобитном почетном животу представља један сталан и импулсни напор, основни, за духовно ослобођење. Било да је начин на који се изражава још невешт, занудљив, оно што се изражава прелива својим јачим знамењем преко уских ивица стилистичких; било да је тема још зарасла у густо и дивље мешање са страстима, са земљом, са њеним опорим мирисима и ловом, облици којима се прва идеја отима већ су стилистички оштро и снажније исцртани као шаре на њиним копљима и ножевима од кремена. Тако језик и идеја пењу се напоредо, додајући једно другом руке, по лествицама, које су још исплетене од дивље траве од згуљене коре с дрвета, ка слободној духовности: јер се тек овде може уочити колико замисао не може опстојати без мисли, ни мисао без речи.

Бергсон почиње једну целу своју филозофску грађевину поставком да се мисли једино речима; но, кров цео живот, човечанство мислећи речима, мисли такође и речи, т. |. једној мисли реч није само оружје којим ће се изразити, већ често и извор из ког ће црпети свој значај. Тамо где осећај, осећање, визија немају више снаге да као искуство оплођавају мисао, оплођава је искуство саме речи, која је до малочас имала служавску улогу. Најпре је реч материјализирала мисао, затим је мисао стала објашњавати реч, опет разуме се уз помоћ језика. Тако је створен један замашан део митологије, симбола, кабалистике, поезије и метафизике; сличним путем израђена је непојмљива конструкција математике. Ово се појављује како на крајњој тачци цивилизације где метафизика објављује увек стизање механике, тако на најнижој где је једна ново стечена реч огромно завојевање, фасцинација и радост за онај малени свет идеја и, за нас, сад више несхватљиви свет престава. Ту, у тој примитивности, по једном закону психолошке прогресије, чак ми одавде, можемо назрети колико је страховито нагло, кат-кад експлозивно, завитлано, безбројно, њихово узајамно, језично-идејносимболично-сликовно расплођавање: слично ономе које један биолог, бактереолог, у стању је да види кроз свој микроскоп у свету бактерија. Кад се узме још да имамо један непобитан доказ разсличавања, утицајем расности, при овим духовним зидањима, а

то је баш сам језик, чији се дух толико издваја код

свакога племена, да ни истоветне идеје не изразе се код најближњих суседа истоветном речју, онда већ

можемо замислити колико та расност разсличује и најпримитивније духовне преставе различитих племена,

кад је овима често сама жива реч била инспирацијом.

Или обратно: узевши да је идеја често, уз друге

етнолошке и географске особености, била та која

деформира реч, мора да се страховито раздвајала од

идеја других раса, кад је учинила да се та реч тоОтуда још једном

лико разликује од речи других раса. важност, за проучавање самог раснога основнога

духовног плана, да се изучавају прве комбинације