Покрет

покрет

383

речима, прва игра њима, први симболи које оне успеју да затворе у себе, и прве идеје које су оне присиљене импулсно да изразе. У одабирању сличних примера, ми нисмо ни могли доћи до свих, можда најзначајнијих, нисмо успели такође сигурно да одаберемо само њих, већ су се, у страху да не пропустимо који, увукли и неки, чији значај одступа од основне наше замисли. Задовољни смо ипак да смо имали прилике да са овако чудним и скупоценим елементима радимо — што нас је често емоционирало — као и надом да смо можда којег читаоца заинтересовали за ово поље духовнога нашег богатства. Нас је занимало ту такође и то, да смо иза нашега народа у другом плану имали пред собом стално визију целога човечанства у најдивнијем његовом напору духовности; визију безбројних племена мисионара, који између речи, између првих престава, најосновнијих сензација, између за њих непојмљивих страсти, испираху златна зрна легенди и одблеса мудрости, као далеки рудари из песка, на рекама свих оних векова који прохујаше до нас.

Ако смо размишљали о борби примитивног човека за какав његов идеал, за веру или за слободу ит.дД., а у случају да такав један борац живи лично чак и релативно угодно, онда нисмо могли објаснити то каквим интелектуалним и начелним одлучивањем у животу, већ једино силним и неуништивним нагонима који избију одједном, у форми фанатизма, пророштва, херојства, пијанства, болести скоро, а ради повраћања у силу оних сталних друштвених закона: човечанских закона, опште човекових права на на живот и на уживање живота. Замислили смо да једном таквом примитивном човеку није јасно какав се талас буди у њему и да он сам себи, до часа објављења унутарњега смисла, остаје загонетка; и да болује ко дете што болује од извесних неспоразума са самом својом личношћу. Радо би ову несвесну тежњу за ослобођењем желели да опишемо онакву каква је могла бити код нас за време првог устанка и даље; показати и на историјском примеру каквим нервним напором, каквом пророчком усредсређеношћу и каквим фанатичким мисионарством, који једини могу да савладају све физиолошке препреке у човеку, остварује се један условни скоро геолошко-атавистички идеал,„што све ваљда једино може да објасни многе непојмљиве и неиздржљиве моменте хероизма у нашој борби за ослобођење. Онда би нам се цела наша нова историја показала тако исто народно - физиолошком и инстиктивном, епском и херојском, као што је било социјално устројавање у задруге и племена, испевавање епова, вежење по пространим девојачким рукавима. Појава једног Карађорђа, закорачана испред свих шума, изгледа нам најзаноснијим остварењем народнега импулса. Кнез Милош показује једну нервну духовну спекулацију, једну интелигенцију која полази из дна свих разних нагона. Тако се проливала крв и тако се зидало ослобођење племена, мисли и поезије, што значи ослобођење управо простора и времена, у колико су ови издвојени или у колико су сједињени.

У овом есеју ми смо се бавили само неколиким појавама, оним које су нас највише фрапирале: парадокси, мистичне игре, жудња за инвенцијом непосреднијега језика. И ишли смо у одабирању примера само до граница иза којих почне да се развија једна етика, јер са њом смо већ улазили у домен велике епопеје. Тако исто нећемо намерно на завршетку

извући ни један закључак о разним особинама нашега народа, по елементима којима смо се до малочас служили. То би било сувише пренаглити кад

је реч о примитивној уметности, јер је и ова најчешће, као подсвесна идеја код индивидуе што при-

лаве

Детаљ сељачке грнчарије представљајући Три Краља, из околине Мораве

пада више врсти но јединци, опште човечанска, кат-кад ваљда и опште анимална. Овим смо стигли можда тек на праву дефиницију о примитивној уметности: Њено изражавање полази од онога што је

најподсвесније у ·-народу.Растко Петровић БИБЛИОТРАФИЈА:

Етпе Ош ће: Гез Топтез бјетеп(ајтез де Ја ме геНојецзе, 1912.

Тв. Кој: Еззај зиг Гитаспаноп стеатсе. 1914.

УПат Јатез: Ргесла5 де Рзусћојогле. 1915.

Глаејеп Геуу-Вгић!: Гез гопсНопв теп!ајез дапз [е5 зостећ 65 иепецгез. Га тепфаше рпипишуе. 1922.

Оеогее5 Питаз: Ттане де рзусћојовле. 1923. Р!етге Јапе!: Г/атота те рзусћојостаче. 1903. Гез Меуговез. 1910.

Мах Мег: МопуеПез Ецаез де Мућоогле. 1898.

Тлађог Медепе: Зјомапзке зјагод позн, М Ргахе. 1913.

Кејпасћ : Огрћбе 1913, Мућез, без еБ геНоопз. 1906.

Апрејо де СОиђетанз: Мупојовје 2001ог1дие оп 1е5 ЈевепЧез аптајез.

Војислав Суботић: Три предавања. 1905.

Тихомир Ђорђевић: Српске народне игре. 1907. Фолклор. белешке; бигамија и полигамија и т. д. 5

Јозтр Разапе: Нтуаћзка пагодпа 5аја. 1923.

Сима Трајановић: Старинска српска јела и пића. 1896.

Стари словенски погреб. 1901.

Јован Томић: Јацимирски; о народном певању и т. д.

Владимир Ћоровић: Бигамија и Полигамија; Краљевић Марко и т. д.

Авдра Гавриловић: Историска сећања у неким н. песмама.

Дела и зборници: Вука Караџића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Јагића, Маретића, Милићевића, Богишића.