Покрет

106

пПоОкРСТ

ТАМУ А А РИТМА ЈАЈЕ ТИ ЛАО о А О] НАОРУЖАЊА

Позната је судбина пројекта уговора о уза: јамној помоћи, који је једна специјална комисија Друштва Народа смишљала и израђивала пуне три године дана: пројект је, у главном својим одредбама, одбијен чим су га владе појединих земаља узеле у расматрање. Одбацила га је Русија, одбацила га је Немачка, и већ то би било довољно да му стварну вредност сведе у врло скромне границе. Јер шта може да вреди један уговор који не обвезује два најача народа Европе, Русе и Немце! Истина, ти народи данас, док им је снага паралисана последицама пореза и револуције, једва се и чују у међународном животу. Али њихова немоћ је пролазна и привремена. Већ данас Русија није оно што је била, на пример, крајем 1918. године, кад семислило да је велика словенска држава само један огроман комплекс територија, који је, уклањањем цара и автократије, изгубио једину везу која га је држала, и кад су, на основу таквих схватања, искрсавали планови о уређењу. стања на Мореузима и Ближем Истоку без обзира на интересе руског народа. По тим плановима, Русију на Истоку имала је одменити — Грчка! Данас је већ Европа далеко од таквих заблуда... Но, уговор о узајамној помоћи, разуме се, није смишљен једино за потребе садашњег момента. Јер, ако би то био, могло би се бити и без њега, пошто моментано ни одакле не прети нека озбиљна опасност миру, и све државе су у довољној безбедности, нешто благодарећи својој сопственој снази и снази својих савезника и протектора, а нешто, или већим делом, благодарећи слабости и немоћи противника. _

Уговор би, дакле, имао неку вредност само онда, ако би важио као регулатор односа и за ближу или догледну будућност. Но, како је већ речено, он то не може бити кад га не прима ни Немачка ни Русија. А још мање се од њега нешто може очекивати кад га је одбила и Велика Британија.

У свом писму секретару Друштва Народа, Е. Дримону, Мак Доналд је изложио мотиве оваквог држања енглеске Владе према пројекту уговора. У писму, које је публиковано јула месеца, вели се, да су одредбе пројекта или недовољно прецизне или да не обећавају да ће, у случају примене, бити ефикасне. Међу примедбама и приговорима Г. Мак До: налда има и један који изгледа као иронија на све напоре Друштва Народа и његове комисије која је израђивала пројект. Шеф британске Владе, на име, тврди да би спремност за савесну примену одредаба уговора о узајамној помоћи изискивала — појачање британске војне силе на мору и на копну. Дакле, прва практична последица уговора, за Енглеску, била би: већи издаци за војску и за флоту, то јест управо оно што је у противности са интенцијама и Друштва Народа и британске Владе. Приговор није неоснован. Јер пројект предвиђа активну интервенцију у случају конфликта: значи, свака држава која прими уговор о узајамној помоћи, мора у свако доба бити спремна да да средства за такву интервенцију, а пошто се та средства не импровизују, значи да се морају унапред припремати за сваки могућни случај интервенције ит. д. Да ли су

ти разлози били једини, или пресудни за енглеску Владу, то је споредно и за саму ствар без значаја; али остаје факат, да Енглеска предложени пројект уговора, или главне тачке његове, не прима. А онда и читав пројект спада у архиву Друштва Народа. Још пре него што је овај пројект дефинитивно сахрањен, појавио се други: то је американски предлог који је толико одушевио г. Радића. Аутор му је једна моћна група Американаца којој је на челу генерал Блис (Тазкег Нозмага ВИз5). Пројект има 31 члан. У целини изгледа овако:

Опште одредбе

Чл. 1. Високе уговарајуће стране изјављују свечано да је нападачки (агресивни) рат међународни злочин. Свака од њих се обавезује да се неће учинити кривцем таквог злочина.

Чл. 2. Држава која уђе у рат из других каквих мотива а не само из мотива одбране, чини тим међународни злочин, поменут у чл. !. -

Чл. 3. Стални Међународни Суд, на захтев једне од сила потписница, биће надлежан да, својом · пресудом, реши, да ли је или није, у једном даном случају, учињен злочин поменут у чл. !.

Чл. 4. Високе уговарајуће стране изјављују свечано да се дела напада, чак и кад ова не доведу до рата, као и припреме за таква дела напада, имају од сада сматрати забрањенчима међународним правом.

Чл. 5. Ако не постоји ратно стање, примена силе на копну, на мору или у ваздуху, којој би прибегла која држава против друге државе, из других мотива а не мотива легитимне одбране или заштите људског живота, сматраће се као дело напада.

Свака сила потписница која тврди да је друга која сила потписница прекршила било коју одредбу овога уговора, мораће тај случај изнети пред Стални Међународни Суд. -

Сила потписница која би одбила да прими надлежност Суда, у једном случају овакве врсте, биће сматрана као нападач у смислу овог уговора.

Ако се у року од четири дана, пошто је под. несена тужба о повреди овог уговора, пропусти да призна вадлежност Суда, сматраће се то непризнавањем надлежности Суда.

Чл. 7. Стална Саветодавна Конференција, о којој 5ћ> доле бити речи, имаће дужност да се од времена до времена стара за даље кодификовање принципа међународног права који имају за предмет дела навале и припреме за таква дела. У том погледу, Конференција ће узимата у расматрање и нове мере за безбедност сила потписница и прогресивно разоружање, које има у виду овај уговор. Препоруке Конференције морају бити поднесене на при: мање високим уговорним странама а исто тако са: општене Сталном Међународном Суду.

Чл. 8. У случају да било која од високих уговарајућих страна буде, пресудом, оглашена нападачем, у смислу овог уговора, сви интереси: трговински, индустријски, финансијски, покретни и непокретни нападача и његових припадника, губе право, и на територијама других сила потписнице, и на отвореном мору, на све привилегије, заштите,