Покрет

пумпе

ЗВАН а

покрет 145

Далеко је већма успела капела породице Лацковић која је, данас, несумњиво најлепши и најмонументалнији надгробни споменик на „Новом

Каштела над гробницом породице Лацковић, на Новом Гробљу, __у Београду.

Гробљу“ у Београду. То је управо адиђар наше модерне надгробне архитектуре српско-византискога стила. С монументалним материалом, набрезинским кречњаком, за зидове такмиче се слике светаца и авђела у мозаику, у унутрашњости капеле. Мирне и глатке спољашње површине зидова оживљене су с по једном лезеном на угловима, у којима се налазе, као ужљебљене, колонсте које носе богатим преплетом украшен српско-византиски кордон око целе грађевине. Веома је успео главни венац својом профилацијом и својим пропорцијама. Купола, на пандантифима, скривена је,каои на другом кубету Лазарице, у кубични назидак који завршује 'ову дивну грађевину. Новина су, у овоме стилу, пла. стичне главе крилатих анђела које, као консоле, носе главни венац зграде. Треба пустити око да прати поједине орнаменте у свима њиховим правцима, па да се осети било њихсва живота. Очински бол подигао се, на овој грађевини, високо изнад земаљскога и изгубио се, као глас у даљини, у хармонији племенитих форама и дискретног украса на овом уметничком делу. По концепцији својој, по својим мирлим, елегантним формама, по својој отменој простоти без претрпаности украса, овај се надгробни споменик веома јако приближује оним јединственим надгробним споменицима грчке уметности ЈУ века пре Хр., о којима 5. Регласћ (Ароџо, стр. 65) вели: „Та блага туга чини драж оних мно:

гих надгробних стела, од непознатих уметника, које иду у најнежније и најч истије споменике атинске уметности у ЈУ веку. Жалост родбине за покојницима представљена је на тим стелама с толико мере да су се археолози могли понекад преварити, и помислити да оне представљају — не растанак — но састанак покојника са члановима своје породице у Елизеју, рајском насељу блажених. Изразе очајања нећете на њима никада наћи; и гести и физиономије су мирни и благи; једино лак нагиб главе показује праву мисао вајареву. Један је од најлепших примера ових споменика атинска стела на којој покојница седи у наслоњачи и вади накит из кутијице коју јој додаје служавка. Свуда је тако покојница представљена у некој обичној, свакодневној радњи свога земаљског живота; не треба ту тражити неког мистичког смисла, ни обећања срећнога живота за гробом. С каквом је заиста етичком танкоћом изаткан вео сете која покрива ове дирљиве фигуре! Како је отмена та туга без суза, која се, рекао би човек, крије као стидљиво, и на јуче 32твореном гробу уме да још једном оживи ссмејак лепе и миле покојнице! Ми имамо, срећом по нас, много начина да гтички дух дубље познамо. Ми можемо читати Еврипида и Платона, Ксенофонта и Изократа, одломке Менавдрове, гледати стотине статуа и сликаних ваза. Али ништа, па ни најлепше стране Платонове, не може нас том старом свету тако приближити, не може учинити да тако осећамо његов чисти укус и његову складну отменост пуну прелива, као једна шетња кроз атински Кергмик, старо гробље Атине, где човек у пролеће удише, уз мирис мајкине душице и метвице, и мирис оног јединственог и бесмртног цвета људског генија, — атицизма,“

Детаљ с капеле породице Лацковић, --