Покрет

покрет

147

њује за израз својих уметничких ковцепција и осећаја. Огромну разлику између његова дела и дела његових претходника могу оценити само они који су или покушавали рад у истом правцу, или се стручно баве проучавањем наших националних споменика. Поређење тих споменика с Поповићевим пројектом говори одлучно, у конструктивном и у естетичном поглепу, у прилог Поповића.

По овоме типу, и ако, на жалост, не у свему, изведене су већ две цркве, чији су ктитори приватна лица: црква на Торлаку, задужбина г-ђе Миленковић, и црква у Костолцу, задужбина бродарског капетана Драг. Тодића и супруге му Лепосаве.

Поповић је успешно ргдио и на пољу ситне, занатске уметности. Од његових радова ове врсте ваља нарочито истаћи касету, у којој је Београдско Женско Друштво поднело, као свадбени дар Њ. В. Краљу и Краљици, збирку националних орнаменталних мотива. Касета је од црног дрвета с украсима од позлаћене бронзе. Сем грбова и мо. нограма Њихових Величанстава нема ни једног орнаменталног мотива који се не би налазио у старој српској уметности, било у архитектури било у сликарству. Сам распоред украса одаје фини осећај за поделу површине која се има украсити и утанчани укус за избор и композицију орнамената. Палмете које се лако и елегантно прилагођавају кривини профила венца позајмљене су из групе сликаних орнамената. Игра сенке и светлости на овим палметама враћа им, донекле, онај живописни ефекат, које имају у сликарстеу, из којега су позајмљене. Касета је израђна у бечкој радњи 8. Гидтогр.

" Друго је дело ове врсте Поповићев пројект за панагију, коју је Њ. В. Краљ дао Њ Светости Патриарху, приликом његова овогодишњег устоличења у Пећи. Слике у медаљонима су рад Г. Уроша Предића. Све остало је Попозићев рад. Намена овог адиђара, његов религиозни карактер и досто.· јанство високе личности за коју је рађен оправдавају, у довољној мери, озбиљан скоро монументалан тон којим се одликује ова панагија. Злато, смарагди, тиркизи, рубини, сафири, аметисти и бриљанти такмиче се, овде, својим бојама с преливима бисера и разнобојних емаљираних површина, да даду симболичан смисао, повећају лепоту и истакну

светињу самог предмета. Орнаментални мотиви су

малобројни, али је њима истакнут онај озбиљан тон,

онај монументалан карактер који им припадају по месту њихове примене. Панагија је рад париске куће 1. Ф (0. Аипсос.

Дуг је списак Поповићевих радова на пољу архитектуре и занатске уметности. Ми га нећемо исписивати, јер верујемо да су снимци поменутих радова и ове кратке напомене о њима потпуно довољчи за карактеристику и оцену целокупног Поповићевог рада. Али пре завршетка приказа Поповићевих радова морамо споменути још две области у којима је он такође успешно радио.

У поменутом делу, Г'апсјеп ат зетђе, његов аугор, О. Мшег, с признањем и захвалношћу спомиње Поповићеву сарадњу на том делу. — Сем тога Поповић је написао један чланак о српској архитектури који је штампан у часопису „Ал апа Агсћавору“, у Вашингтону. — У „Старинару“ Ш реда, год. |, објављен је његов чланак „Прилози за црквену нашу стару архитектуру.“

Али више, него својим пројектима за грађевине и продукте занатске уметности, више, него својим списама, Поповић буди интерес за српсковизантиски стил и шири љубав за њега својим предавањима у архитектонском одсеку Течничког Факултета. Већ шест пуних година држи он, као хонорарни професор, катедру за српско-византиску архитектуру на поменутом факултету. Резултат његова рада на овом пољу је више него довољан. Докле су, раније, студенти архитектуре гледали на овај стил као на исључиви археолошка објекат, који је давно одслужио свој рок и за свагда избачен из

употребе, дотле је Поповић успео да за тај исти

стил не само одушеви своје слушаоце, него и да спреми читаву групу младих архитекта који успешно покушавају, понекад као сарадници Поповића, применити тај стил у модерној архитектури и у декорацији. Ово је несумњива заслуга Поповића која је један доказ више за његову велику вредност и као уметника и као наставника, јер само такви уметница и наставници могли су привући већи број сарадника на своје поље рада и одушевити их за своје идеје.

Милоје М. Васић

АЈНШТАЈНОВА ТЕОРИЈА РЕЛАТИВИТЕТА (0)

0 општој теорији релативитета“) . И ИДИ У специјалној теорији релативиЕла ја тета ишло се овим путем.

- Прво се претпоставило да постоји односно тело К у односу на кога вреди основни став Галилејев: масена тачка сама себи остављена, довољно удаљена од других тачака креће се једнолико и праволинијски. У односу на К („Галилејско“ односно тело) треба да су природни закони што је могуће прости. Осим К у томе смислу су одликована и потпуно једнака по вредности за формулисање природних закона и она односна тела К', која се у односу на К крећу једнолшко праволинијски и без обртања. Сва

#) Ради јасноће, задржао сам у чистом преводу читаве пасусе ив поменутог Ајнштајтнова популарнога дела.

се ова односна тела сматрају Галилејским односним телима. Само за оваква односна тела примљена је важност принципа релативитета, за друга (која се другаче крећу) не. У томе смкслу говоримо о специјалном принципу релативитета, односно о специјалној теорији релативитета.

На супрот томе, под „општим принципом релативитега“ разумемо тврдњу: „Сва су односна тела К, К/ и т. д. исте вредности за описивање природе (формулисање општих природних закона), макакво

да је њихово кретање“.

Гравитационо

На питање: „Зашто пада камен пеље

опет на земљу, кад га подигнемо па испустимог“, одговара се обично: „Зато што га земља привлачи“. Тачнијом студијом електромагнетских по-