Покрет

148 покрет

јава дошла је модерна физика до закључка да нема непосредног дејства у даљину. И као што је за дејство магнета да привуче гвожђе потребно као посредник магнетско поље, тако исто за привлачење камена земљи постоји земљино гравитационо поље.

Гравитационо поље показује једну чудну осо· бину која је од фундаменталнога значаја. Тела која се крећу искључиво под утицајем гравитационога поља, добијају убрзање, које не зависи ни најмање ни од материјалнога нити од физичкога стања тела. Овај врло тачни зако: може да се и другаче формулира на основу следећега размишљања.

По Њутну је: (сила) = (лења маса) х (убрзање) где је „лења маса“ карактеристична константа убрзаног тела. Ако је сила која изазива убрзање тежа, онда је опет: (сила) = (тешка маса) х (интензитет гравитац. поља) где је „тешка маса“ такође карактеристична константа за тело. Из оба односа излази:

Сопзе. ) __ (тешка маса) Сопз!. Убрзање / —“ (дења маса) (интензитет гравит. поља).

Ако је дакле, као што искуство показује, за дато гравитационо поље убрзање независно од природе и стања тела увек исто, онда мора и однос тешке и лење масе такође за сва тела исти да буде. (Овај се однос, а ако се згодно изаберу јединице, може направити равним 1. Онда важи став: Гешка и лења маса једнога шела једнаке су.

Досадања механика је овај важни став регистрирала, али га није тумачила. Тумачење може само такво да буде, да се увиди да се иста 0собина тела јавља у разним околностима као „лењивост“ или као „тежа.“

У колико је ово збиља случај и у колико је ово питање у вези са општим постулатом релативитета видећемо одмах.

еднакост лење Замислимо повећи део празнога итешке масекао

аргумент за по. простора толико удаљен од звезда стулат о релати- И Знатнијих маса, да имамо са довољвитета. лејевом основном ставу (закону лењивости) пред виђен. Као односно тело замислимо повећи сандук у облику собе. Унутра нека је посматрач снабдевен апаратима. За њега, природно, кема теже. Он мора да се веже за под ако неће да услед најмањег у: дара о под одлети полако ка покривачу собе.

У средини покривача сандука нека има једна кука са конопцем. Замислимо да неко вуче конопац константном снагом. Сандук са посматрачем у њему почеће да лети равномерно убрзано на више.

Како ће да суди човек у сандуку о овоме процесу» Ако је био усаравно у сандуку, пренеће се убрзање сандука притиском на његозе ноге. Он стоји у сандуку као што неко стоји у соби неке куће на земљи. Ако је испустио из руке неко тело пре него што је он почео да осећа притисак на ноге од убрзања, видеће да ће се то тело или ма које друго које би у том моменту испустио из руке приближавати поду са истим убрзањем.

Човек у сандуку коме су познати закони теже закључиће с правом да се налази заједно са сандуком у каквом гравитациономе пољу.

Нека овај човек у сандуку причврсти са уну-

тарње стране на његовом поклопцу један конопац и о њега обеси какво тело. Услед овога затегнуће

но тачности случај који је у Гали-

зе конопац „вертикално“ на ниже: Човек у сандуку рећи ће: „Обешено тело вуче сила гравитационога поља на ниже. За затезање у конопцу меродавна је шешка маса обешенога тела“. Међутим неки посматрач са стране, који би лебдио слободно у простору, рекао би: „Конопац је приморан да учествује у убрзаном кретању сандука и преноси то кретање и на обешено тело. Затезање је у конопцу толико, колико је потребно да се пренесе убрзање и на тело. За величину затезања у конопцу је меродавна лења маса тела,“

На овоме примеру види се јасно, да је проштеривање принципа релативитета и на убрзана тела донело као резултат једнакост лење п тешке масе. Овим је добијено и једно физикално тумачење самога принципа,

У колико не 3а- Специјална теорија релативитета довољавајуоснове важи, као што смо видели, само у а ПЕира сен односу на нарочите системе који се рије редативитета» крећу праволинијски и без обртања. Исто тако основни закон класичне механике — закон лењивости — важи само у односу на тела која се међусобно налазе у равномерно транслаторном кретању. -

(Са оваквим стањем не може да се задовољи човек који хоће консенкветно да мисли. Он мора да се запита: „Како је могуће да се извесна односна тела одликују од других Какав је узрок томе одликовању > Зашто да се тела понашају разнолико према одвосним телима К и К'. Овај приговор био је познат и Њутну и залуд је покушавао да га обеснажи. Најјасније га је осетио Е. Мах и тражио да се механика постави на нову ос нову. Овај приговор избегава физика, која одговара општем принципу релативитета, јер једначине ове теорије важе за свако односно тело у ма каквом се кретању оно налазило.

Неки закључци Из посматрања која смо извели са из општег прин- човеком у сандуку, види се, да нас ципа релативи- - 25 тета. општи принцип релативитета стевља у

могућност, да изведемо особине грави-

тационога поља чисто теоријским путем.

Тако се добија, на пр. да тело које се у односу на К креће праволинијски и равномерно (сходно Галилејевом принципу), креће се у односу на убрзано тело К' (сандук) убрзано, уопште криволинијски. Ово убрзање одговара утицају гравитационог поља које влада у односу на К на тело које се креће.

Ако овај резултат применимо на светлост, онда добијамо, да се у односу на Галилејско односно тело К светлост простире у правој линији орзином с. У односу на убрзани сандук (односно тело К') је кретање светлоснога зрака криволанијско. Дакле, светлост се креће у гравитационом пољу у опште

криволинијски. По рачуну излази да светлосни зраци звезда

некретница које нам се јављају близу сунца морају да скрену око 1,7 лучне секунде. Ово скретање је утврђено приликом помрачења сунца 30. Маја 1919. године фотографски од стране две секције Коуа! Чосјеђу-а, под вођством астронома Еа4фпојоп-а и Стоттип-а. :

Кривљење светлосних зракова може само тада наступити ако брзина простирања светлости са ме-

стом варира. Пошто је константност простирања