Покрет

152 покрет

свака. од њих тај споравум скели. (Међутим, Г. Радић је и сада шотао својим путем и својим мераломанским шретензијама дошао ју колизију са најближим савезницима: са Г.Г. Короштем и Опаком! Уотите немогућан је сваки озбиљан разговор с њим док он себе сматра, у најмању руку, неким Лорд Протектором Хрватске, «којој пранице иду од Бојане до Дунава. или до Тисе. А положај који је имао (док је под својом контролом држао Владу није га учинио акромтијим. Вероватно је, да бе он шп даље остати у облаима.

Кад је немопућан споразум с Радићем, не остаје ништа друпо его борба, с њом. Али не „борба, како се до сада, водила и која се испрпљивала у претњама, и ударцима који нису погађати никога. Борба са Ралићем, у шетини, значи (борба са равулареношћу и анархијом, — дакле, завођење реда и законитости. Хрватске масе, и оне које су моментано у Радићеву табору, у души својој не желе ништа друго. Да ли ће се те жеље довољно јасно манифестовати већ на дан избора, 8. фебруара, — то је питање, али питање споредно, ако у Беопрајцу постоји решеност да се смер државне политике не мења ни после тог датума. Кад та политика, буде (дала своје видне резултате а да то увмогне треба јој времена — несумњиво ће је народ одобрити. Ако те решености нема, онда. је диктат здравог разума: паралелно са мерама ва изборе предузети и мере ва ликвидаштју иове државе у данашњем њеном обиму. Пошто ва ово друго нико од позваних нема, куражи, пора је имати за оно трво.

МАНАСТИР СВ. НАУМА.

Питање овог манастира стварно је већ, како изгледа, решено на нашу штету. А мора се признати, да је такво решење било неизбежно чим је питање онако, за нас неугодно, било упућено Међународном Суду у Хагу. Као што је познато, Суду је било постављено питање: да ли је Конференција Амбасадора, која је 1922. својим решењем утврдила траницу иамеђу нашпе државе и Албаније онако како је повучена, 1913. године, а при том и манастир Св. Наума, удала Албанији, — исцршла своју мисију: На такво питање једва се и могло очекивати, да ће Суд дати негативан одговор. А његов позитиван одговор значи губитак Ов. Паума за нас.

Разуме се да је такво решење апсурдно. Оно је апсурдно већ и зато што граничну линију мења на, горе, према оној из 1913. године. А и тада се при регулисању није гледало на интересе наше државе. Та граница, је, у главном, дело бивше Аустро-Угарске, и нико, јамачно, данас не може ваеда мислити да. је некадашња бечка дипломатија на крајњем Југу нашем чинила, уступке Србији. Али чак ни та бечка дипломатија није се усуђивала изићи са тако апсурдним захтевом: да Ов. Наум припадне Албанији! Но то што је пре једанаест година изгледало атсурдно и нашим непријатељима, у Бечу, — наши Савезници су 1921. године нашли за сасвим шриродно. На, страну то, што им се није бунила душа на помисао, да се једна, од матипа словенског Православља, као што је Ов, Наум, даје у власт једној држави која је, по већини свога становништва и по владајућем свом елементу муслиманока. Али морали су бар имати на уму, да је у питању један део територије предратне Србије, којом није могла, располатати ни Конференција Мира, а још мање је за то комшетентна Конференција _Амбасадора. Међутим, ова,

Конференција је ипак извршила ту моралну немотућност: један део, ма колико да је незнатан, наше територије просто је предала Албанији: једна неправда која је у толико грђа што јој се не може да види никакав смисао. Јер за Албанију Ов. Наум не

Свети Наум на Охридском Језеру

значи никакву добит, ни материјалну, ни моралну.

Охвативши шитање припадности Манастира као једно 'религиовно-морално питање, владика охридски Г. Николај, покушао је да му нађе решење које би могло задовољити и измирити све религиозне душе, без обвира на државне транице. О томе свом покушају уважени Г. епископ је ових дана обавестио јавност преко овдашњег Времена. Мора, се признати, да је солудија какву је замислио Г. Ниполај и оригинална и лепа. По његову предлогу, на, име, — он је о том учинио предлог Влади — Манастир са најближом околном територијом (не више од 3000 хектара) имао би постати автономна испосничка република, као што је Света. Гора.

ФАШИСТИ И АНТИФАШИСТИ

Кад се не би знало како су код Италијана. јевтине речи, морало би се, по тону и језику фашистичке штамше, помишљати да се у Италији почетком ове јесени заиста спремало нешто слично септембарским покољима у Француској Револуцији. Тон: је дао сам Мусолини, вашретивши како ће од лешева оповишаје, ако се ова усуди да триступи „конкретним стварима“, начинити — узрлавља фашистичким борцима! За званичним Вођом, равуме се, нису хтели заостати ни други, мање одговорни главари, а нарочито не — удворице. Настало је право надметање у измишљању страшних претња. Један од главних фашистичких листова, Ппрего дао се у тој чудној утакмици, на оваква _расматрања: „Факта која. најбоље карактеришу епохе ш људе најинтелитентније виталности и најузвишеније величанствености јесу: смртна казна, тортура и телесне казне. Нема. државе која их на врхунцу своје цивилизације није примењивала! Кад би данас у Италији биле у употреби барем телесне казне за рђаве поданике Краља и Отаџбине, колико би било више реда и више социјалне хармоније! Замислите само једног Амендолу (вођа демократа) на срамном стубу, изложена пљувању и порутама добрих Римљана. Или Албертинија (сенатора ш директора највећег итали-

јанског листа Согпеге деПа зега) како стоји на сун-

права