Покрет

покрет

ду и невремену у једном елегантном гвозденом кавезу, који би, на пример, могао бити прикован уз зид Палате Киђи (палата Председништва Владе). Или Туритија (вођа умерених социјалиста), кажо га гола (ако би то могли поднети наши стидљиви погледи), привезана за реп, вуче коњ од пијаце Мепе га до пијаце де Роројо. 0, како би овом слабићском кукавичком свету који, уз сваку цену, хоће да заустави Италију у њеном царском стремљењу, како би му добро дошло мало ратничке и политичке обнове, или, ако хоћете, мало оног толико клеветаног Средњег Века, — коме припада и век Дантеа — јер се само у таквој атмосфери ратничке мушкости могу извести велика. предузећа и поставити темељи моћи.“

Други лист, Ма, орган потпредседника, скутштине, Бунте, нашао је пут којим ће се доћи до те „атмосфере ратничке мушкости“. По његовом мишљењу, пут може отворити једино тиранија Мусолинијева. И то права, крвава тиранија. Зато је потребно да фашистичка револуција поправи своју грешку од пре две године, на. име, треба, да буде крвава, револуција: „Наше је мишљење — вели МиЦна — да он (Мусолини) није добро учинио, кад, у октобру 1922., није хтео да ико од његових бедних непријатеља, падне од митраљеза, победничких и чистилачких легија. Каква заблуда: хтети и знати извести једну епску револуцију једино крвљу својих верних! Можда је истина, да је и доброта зло кад је зло примењена. Јер, заиста, било би довошвно, да, је само једно туце, не више, заводника, привезано за, колац, па, да се данас нико не усуди говорити о фашистичкој револуцији као о оперетској револуцији. — Ти, Вођо, познајеш нашу верност, као што и ми познајемо твоју безграничну шлеменитост. И зато се нећеш срдити што апелујемо на тебе. И зато ти поручујемо: „Буди истински тиранин, о Вођо! У ваздуху се осећа поново задах дефетизма, Рашчисти та буром. Наша племенитост се сматра слабошћу, и зато се робови буне. Вођо, да се рашчисти ваздух, доста ће бити, да туце, не више, познатих изрода, падну у прашину. Знај бити, за добро Италије, истински тиранин.“

И трећи лист, Вагаоће Еазсјаје, званични фашистички орган у Фиренци, прижељкивао је буру:

„Италија. мора, једном за увек, бити ослобођена, разних стрвина разбацаних у седамнаест, осамнаест или двадесет група опозиције. Њене главе морају, на, један или на други начин, бити ућуткане. Преко је потребно да Италија опет удише ваздух од 1929. И нико се неће моћи жалити. Фашизам је за ова три месеца поднео страшна понижења; за та три месеца видео је погибију неколицине својих најбољих. Ипак, иако шкрипећи зубима, чекао је мирно и дисциплиновано да прође бура. Али бура не пролази: примимо је, дакле, јуначки.“

Међутим, време је пролазило, а наговештавана, бура, други талас, други марш на Рим и како (се све зове у фашистичком језику неки потхват који би занавек уништио опозицију и осигурао фашистичкој странци „тековине револуције“, — тај потхват остајао је само као претња. Једно време, у септембру, чинило се да ће фашисти у истини нешто шредузети. Тако се бар схватила за 21. септембар одређена. тенерална. смотра. „црних кошуља“. Али на интервенцију Краља, „смотра“ је изостала. И од тада више нико озбиљно не верује у могућност другога,

„похода. на, Рим“. А још мање се верује у перманентност фашистичког режима и трансформисање Италије у некакву државу засебног типа. Обећане уставне реформе остале су само обећања.

На свима линијама, фапивам је стеран у дефанству, а сваки дан добива нове тротивншке. ЈТролетос, по избору садашњег Парламента, једва се могао и чути глас критике и у штампи и са парламентарне трибине. Опозиција, под сталним терором, није давала знака, живота. — Данас је ситуација сасвим друкчија. Ове странке оповиције постале су борбене и агресивне. Чак и у Парламенту, који је бојкотован од опозиционог блока, јавила се опозиција, и од ње, те најумереније опозиције, Мусолинијева Влада је морала да слуша оптужбе, какве шре пола године фашисти, без физичке реакције, нису хтели да, чују ни од кога. Против Владе, за, „нормализацију изјаснио се и стари Ђолити, и Орландо, и Бономи. Од нефашиста остао је уз Мусолинија једини Саландра, тако да је данас апсолутно тачно тврђење опозиције о изолованости фашистичке шартије. У Парламенту, та јој изолованост много не смета. Јер размер снага је ту такав, да, је Влади, приликом претреса буџета Министарства Унутрашњих Дела, изгласано поверење са. 337, против 17 тласова, (18 посланика уздржало се од гласања). Заједно са посланицима, „на Авентину, то јест онима, који 60]котују Парламенат, једва опозиција, бројно, премаша половину Владине већине. Она, дакле, не може Владу надгласати. Али фашистичка, Влада нити је изишла из Парламента, нити ће ту бити оборена. Она, је Парламенат начинтла за себе специјалним изборним законом, који странци са релативном већином добивених гласова, даје поражавајућу већину мандата. Пролетос, фашисти су имали ту релативну већину. И добили су је не само снатом своје партије, него, у првом реду, тим што су за. њихове листе ласали разни „симпатизери · свију могућих нианса. Данас се може рећи да су скоро сви ти „симпативери отпали. Отпала је и моћна организација бивших бораца. Ако би, дакле, данас извршила, апел на народ нека друга Влада, а не Мусолинијева, вероватно је да би у новом Парламенту фашистичка партија, била бројно исто тако незнатна као што је опозиција у овом садашњем. Мусолинијева диктатура, штрема томе, може опстати само дотле док Краљ налази за опортуно да је држи. Али та диктатура, постаје у толико тежа, у колико се повећава, број оних који је сматрају за наметнуђу. Орган клерикалне странке, Роројонанизао је једном приликом овакву читуљу грехова фашизма: „Ми сматрамо кобним фашистички режим — вели клерикални лист — јер је поништио сове моралне и духовне вредности које је шривидно високо ценио; јер је одговоран за неморал који је захватио јавни и приватни живот; јер је једном делу италијанске омладине дао менталитет варвара; јер је поделио Италијане у два непријатељска, табора; јер је својим партизанима дао право на сваку самовољу; јер је штротивницима отео сва права; јер је успоставио средњевековни систем банди; јер није донео мир земљи; јер је створио партизанску војску да осигура власт фашивма и против воље већине италијанског народа; јер је стотине и стотине зликоваца одговорних за најгаднија злочинства, као она у урину и Опецији, оставио у слободи или им