Покрет
134
покрет
више, муслимани су одузели од манастира имања у селима Дечанима, Црвеном Брегу, Истинићу и Берњачи, која су му била потврђена ферманима рани: јих султана и ферманом тадањег султана, Абдул Меџида.
У једној жалби коју су, у Децембру 1859. год. поднели избеглице из пашалука нишког и лесковачког поменуте су нарочито прекомерне злоупотребе у наплати десетка на винограде. Поред тога наплаћено је од хришћана 8 пара на сваку оку вина и 4 гроша на сваку оку ракије испечене од комине. Најпосле, у току 1859. год. наплаћен је у томе крају од хришћана годишњи порез на свиње Пеш пута.
М
На какав су начин извршене одредбе Хати-Хумајума од стране турских власти и муслиманског становништва у тим крајевима може се ценити по овим примерима.
У селу Вуковцима хришћани су морали плабати годишње по 300 гроша муслиманима да би могли служити службу. У селу Приковце два муслимана убили су пет људи и једну жену и спалили шест хришћанских кућа и за те злочине нису били кажњени и ако су призренском паши биле поднете тужбе против њих. У том истом селу, два месеца после објаве Хати-Хумајума, муслимани су под вођством некаквог моле Бећира Султановића пору: шили радове, које су хришћани били извршили ради оправке њихове цркве. Кривци нису били кажњени.
Почетком Августа 1857. год. архимандрит Пајсије, настојник манастира Девича, пао је од руке муслемана из оближњег села. У половини истога месеца Али-бег, мудир из Белог Поља истерао је хришћане из тамошње цркве у коју су дошли ради прославе, наредио је да се затворе врата храма и бацио је у затвор старешине православних општина, који су били дошли да протестују против те незаконитости. 22. Јуна 1858. г. једна група муслимана, на челу с једним дервишом, упала је у пебску патријаршију која је и онла међу тамошњим хриштћанима сматрана за највећу светињу. Нападачи су почели тући калуђере, изболи су једну икону, разбили један црквени полилеј, оскрнавали црквене реликвије, па су онда натерали калуђере да својим рукама поруше зид који је био подигнут око манастира. Све тужбе које су биле подигнуте против тих разбојника остале су без резултата и ако је то недело извршено у једној великој вароши, ва очи тамошњих власти.
У јесен исте године муслимани су упали у цркву, у селу Лукавици (у призренском пашалуку) за време службе, растерали присутне хришћане и порушили цркву. У исто време Шаћир ага, буљубаша полиције у Ђаковици, опљачкао је кућу тамошњег пароха Стевана Поповића. У селу Сушици муслимани су порушили цркву и натерали хришћане да пренесу камен од цркве за зидање једне куле.
У Новембру 1858. г. неколико муслимана из Ђураковца ухватили су пароха тога села, попа Радосава, одвели га у планину и тамо га тукли док му вису изнудили 500 гроша. У то доба муслимани су извршила убаства и разбојништва у селима Грабовници, Коврат, Сојани, Добродолу, Сигии Кргнинцима (у призренском пашалуку). У самом При-
зрену муслимани су тада отели силом цркву Св Ђорђа да је претворе у џамију.
Крајем 1858. г. и почетком 1859. г. муслимани су починили масу недела у пећској и белопољској нахији. У Дренику су неки муслимани опљачкали кућу сељака Богосава и убили му брата, а Ибрахим и Алија из истога села убили су сељаке Симеона и Диму. У Кијеву су Ибрахим и Адем из Заберја убили сина попа Василија. У Беркову, Садик Кока из Шеламовца убио је сељака Живка. У Кошу, Аиру и Осман из Ракитинца убили су сељака Стојана. Шабан Кока и Суљо Калиш из Истинића убили су Стану из Белог Поља. Махмед Алија из Рушића убио је Диму и Перу из истог места. Исто тако Арнаути су убили више хришћана у пећској нахији: старца Мила, попа Филипа и још седам сељака и никога од убица није за то ни глава заболела. У самој вароши Пећи муслимани из села Истинића и Стреоца напали су, једног пијачног дана, људе из Васојевића, који су били дошли у Пећ да продаду своју стоку и да купе пшеницу, њих седам убили, више њих ранили и отели им сто коња.
Један напад исте врсте извршен је 28. Августа те године у Великој (у гусињској нахији). Тамошњи муслимани, у друштву с муслиманима из Плава и. Гусиња, напали су на њихове сугређане хришћане, опљачкали их, спалили више кућа и одсекли главе дванаесторици хришћана, међу којима је биои њихов свештеник, старац од осамдесет година. Турске власти нису предузеле никаквих мера против злочинаца. Најпосле, 13. Марта 1860. г. муслимани из Колашина, Белог Поља и Бихова напали су Вукадина Тешића, једног од старешина доњих Васојевића, сагорели га у његовој кући с још једанаест душа, убили дванаест људи и запалили више кућа.
Сличан терор владао је и у крајевима ближим јужним границама Србије.
Крајем 1858. г. хришћани из нишког пашалука и из нахије лесковачке и прокупачке, којима су муслимани били досадили послали су на тужбу, у Цариград, депутацију од десет људи. Седморица од њих враћени су у њихове крајеве у пратњи Џелаледин бега, чиновника турске владе, коме је било наређено да изврши извиђај на лицу места. Кад су стигли кући ти су депутати одмах бачени у затвор. Осим тога нишки паша је наредио да се затворе по
„два човека из сваког хришћанског села, као таоци
и послао је своје полицајце да пљачкају и туку сељаке. Од тада су патње хришћана у тим крајевима постајале све веће. –
Б. Јуна 1859. г. муслимани су напали село Раковицу, порушили га, људе растерали, а жене и децу одвели. У исто време убијена су два хришћанина у Вучју. У Губеревцу је бачено у затвор 16 хришћана. У самом Лесковцу Мола Акиф, судија тамошњег суда, отео је и силовао више девојака. Отмице, насиља, турчења и силовања постала су тако честа да су хришћани из горе поменутих нахија подносили тужбе више пута. У Децембру 1859. г., 21. Јануара
1860. г., 29. Фебруара 1960. Из листе које су том приликом биле састављене, види се да је тих недела било на стотине.
Али, више турске власти не само да тим неделима нису хтеле стати на пут, него су их помагале. Услед тога међу хришћанима тих крајева завладало
је било крајње огорчење...