Покрет

покрет 135

То су, у главном, подаци који су поменутом приликом били прибрани у руском Министарству Иностраних Дела и саопштени представницима Великих Сила у Петрограду.

Место да владама Великих Сила послужи као моћно средство за интервенцију у Цариграду и за поправку тешког положаја у коме су се налазили хришћани у Турској, ова „црна књига“ није послужила ничему. У тренутку када је тај заједнички корак пет Великих Сила очекиван у Цариграду, једна од њих — Енглеска — напустила је поново ствар хришћана и прешла на страну Турака. Сер Хенри Булвер, енглески посланик у Цариграду одао

је султану Абдул Меџиду план Великих Сила и са-

ветовао му да иницијативу за извиђај у хришћанским провинцијама Турске узме сам и да, на тај начин, изигра иззршење тога плана,!

Тако је султан велико везирство поверио Мехмед Кибризли паши, који је био познат као лукав и окретан човек и наредио му да се одмах крене у унутрашњост царевине и да тај извиђај сам изврши. Нови велики везар пошао је из Цариграда 11. Јуна 1860. И ако је на путу дуже време проборавио, ону Босну и Херцеговину није ни отишао. Његово путовање по Турској наличило је више на једну трагичну маскараду, него на извиђај.

Извештај који је он о том путовању поднео изазвао је индигнацију у целој Европи.2 Тако је све остало по старом. Она лепа обећања из Хати-Хумајума остала су одиста „мртво слово на хартији,“ Нашим сународницима и осталим хришћанима у Турској суђено је било да још дуго чекају на освитак бољих дана.

Гргур Јакшић

УСТАНОВА ПРИТВОРА И СИСТЕМ ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ КОД НАШИХ ИСЛЕДНИХ И СУДСКИХ ВЛАСТИ

Притвор окривљеног у кривичној истрази идеалан је само онда, када се на крају судском пресудом утврди, да је он, окривљен, сада већ оптужени, крив. Међутим, овакав идеалан притвор често је немогућ. У великом броју случајева, нарочито код злочина, а под претпоставком да прави кривци нису пронађени или чак уопште да у прво време нема никаквих трагова о њиховој виности, стављају се у притвор и отпочиње се кривична истрага и над лицима која нису ни извршиоци ни саучесници у кривичном делу у питању, само зато што против њих стоје извесни основи подозрења који иследнику дају право да над њима отвора кривичну истрагу и да их евентуално, ако то захтева природа кривичног дела или остали основи предвиђени у Гл. Х!. Каз. Зак. — стави и у притвор. Оправдање овога, да се и над лицима, према којима ће се доцније решењем иследне власти прекинути истрага или која ће се још доцније судском пресудом пустити као невина, може да отвори кривична истрага, налази се у томе што правна држава има за дужност обавезу да по сваку цену пронађе виног извршиоца тезр. саучесника извесне противправне радње предвиђене Казненим Законом, па ма то било и на извесну штету појединаца, По среди је дакле сукоб интереса: интерес државе као организоване заједнице, да повредилац правног поретка буде кажњен за своју радњу, у интересу саме заједнице, општи интерес, и интерес појединаца, који је у своме праву, праву на уживање пуне слободе, повређен, појединачни интерес. ИМ разуме се да се сукоб мора да реши на штету мањег интереса. Несумњиво да сама окривљеност невиног представља једно зло, које је често неизбежно, али је то зло двојако, мало и велико, према томе да ли крив. дело у питању повлачи за собом притвор окривљенога или не. Према томе је јасно да у целој претходној истрази нема деликатније и по својим могућим по:

| Ј. Ристић — Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност 1875.—1878. [, Београд 1896, стр. 17.

следицама озбиљније мере иследникове него што је лишење слободе окривљеног.

Установа притвора окривљенога позната је свима законодавствима; диференцирање је можда само у врстама крив, дела и у осталим основима. По нашем позитивном праву притвор окривљенога је по правилу обавезан увек онда када је крив. дело злочин или бешчастећи пргступ (1. од. 5 131. Крив. Суд. Пост.) а по изузетку и за све остале преступе, кад личност и рад окривљенога представљају могућност да од његове стране истрага буде ометена или чак и онемогућена (т. фи 6 5 131. Крив. Суд. Пост.) — Разлог ове установе потпуно оправдава њено постојање. Када је по среди једно тешко или теже кривично дело, онда окривљени за исто мора одмах, у најкраћем времену по извршењу истога, да буде издвојен из средине у којој се он дотле слободно кретао, и да се на тај начин онемогуће све оне радње које би он, под претпоставком да је стварни кривац, евентуално предузео, а које би, разуме се, у том случају биле упућене искључиво и само на то да се истрага отежа, омете за извесно време или у опште онемогући. А то би у већини случајева било и изводљиво. Према томе јасно је да окривљени, у својству слободног човека, представља отворену опасност за кривичну истрагу и притвор долази као неопходна мера да се та опасност отклони. То је случај са стварним кривцем.

С друге стране, међутим, видело се да се врло често дешава, да за извесно крив. дело буде окривљено и лице које је у њему потпуно невино. И сада ако је то дело злочин или бешчастећи преступ оно ће се ставити и у притвор сасвим онако као да је по среди стварни кривац, чија кривица има још само формално да се утврди судском пресудом. Услед ове могућности, да се и над невиним отвори кривично ислеђење и да се он стави и у притвор, установа притвора окривљенога има једну специалну

2 О путовању великог везира по Турској и о начину на

који је извршио свој извиђај наћи ће читаоци обавештења у

расправи „Српски народ и турске реформе (1852.—1862.)“ од др. Јов. Хаџи Васиљевића (Братство, књ. ХУ, страна 146—191).