Покрет

136

покрет

природу и циљ: он је само једна нужна превентивна мера чији је задатак (19) да обезбеди присуство окривљенога и (20) да онемогући извесне радње које су у противности са циљем истраге. Из тога излази да чињеница што је над неким отворено кривично ислеђење и што је он стављен у притвор због основа сумње, вероватноће или извесности, све једно, да је крив, та чињеница сама собом никако ш ни у ком случају није доказ о томе да је окривљени ш крив. Све донде докле по томе делу, за које је окривљен, не буде пала судска одлука, све дотле окривљени се чак не сме да сматра кривим. То је прави смисао ислеђења, па следствено и притвора, и најзад једина сатисфакција оних који ће доцније одлуком иследне или судске власти бити ослобођени сваке кривичне одговорности.

Код нас међутим, с обзиром на позитивне прописе који о томе постоје и нашу праксу, ствар стоји сасвим друкчије, Разлог томе је у неразумевању саме установе притвора од стране оних који су је организовали, па следствено онда и у систему њеног спровођења. Према томе притвор окривље. нога код наших иследних и судских власти (код оних првих нарочито) показује да се сама установа, поред оних негативних особина које јој дало позитивно право, од стране праксе сматра погрешно и још негативније Јер докле се окривљени за време

ислеђења по правилу не сме да сматра и кривим,

дотле се код насу пракси, најчешпе, окривљени сматра кривим независно од тога, да ли он признаје дело или против њега стоји само неки далеки основ подозрења. Да је то тако доказ је сам систем притвора.

Пре свега затвор. МИ код иследних и код судских власти, у највећем броју случајева, затвори су јазбине, које не само да не одговарају захтевима хигијене, што је правило, него често, нарочито код иследних власти, ни захтевима најобичније човечности. Онај ко је имао прилике да у њих уђе и да их види, само је тај у стању да ово схвати. Јасно је; да време проведено у таквом затвору (а оно често, нарочито код иследних власти, може да буде врло дуго и поред наређења 5 156а Крив. Суд. Пост.) може да има за последицу једно зло које је често теже и страшније од евентуалне казне предвиђене за дело које је, у случају у питању, повукло за собом притвор. Очевидно да је ово савршено противно циљу притвора.

Притвореници се разликују према имовном стању. Та се разлика манифестује у томе, што имућни притвореник може да се храни, одева и има постељу; и обрнуто: сиромашни притвореник је гладан, неодевен и нема постељу. То може да не изгледа јасно али је ипак тако. Случај на пр. са судским притвореницима. Према 5 2 Правила о судским притвореницима! притворенику је дозвољено да се сам храни, „узимајући за јело шта оће и колико оће“, а ако притвореног суд храни (5 3) што може да буде зато што је он сиромашан или зато што није из тог места, а без новаца је — онда ће он имати „по једну оку леба на 24 сата и за пиће воду“. Ако одела немају онда им се даје „један

пар преобуке“, а у случају хладног времена и „једно

: „Правила о томе, како ће се обдржати притворени код судова окружни за време кривичног ислеђења и суђења“ — од 29. октобра 1865 год,

ћебе“, — 8 10 пом. Прав. А што се постеље тиче „у притворима... биће начињени прости кревети од дасака“ — 5 7 Правила. — Најчешће, међутим, ни тих кревета нема.

То је друга негативна атрибуција коју повлачи притвор. Најзад, колико је нехумано и весоциално ово разликовање притвореника на сиромашне и имућне и колико мучних закључака који се тиме намећу оним првима. У осталом притвореник ни у ком случају док је у притвору није осуђеник те према томе за то време не сме да издржава никакву казну, а очевидно да је ово казна и то казна која припада далекој прошлости, кад му се на пр. храна сведе на сам хлеб. — Најидеалније би било кад би притвореник могао да живи онако како је живео до притвора, али како је то у многоме немогуће и неизводљиво, то је бар могуће да он и у притвору живи као човек. Јер, он је лишен слободе али не и права на задовољење својих органских потреба.

Занимљиво је, ради потпуне илустрације овог схватања, навести још једну одредбу пом. Правила која у своме 5 16. предвиђају случај да се притвореник разболео, и кажу: „лекари, како при ординирању лекова' тако н ране, за оне болеснике, кои сеу притвору о Трошку државном издржавају, имају се обзирати на економију, и само оно што је необходно потребно и што је јевтиније, прописивати“. — Притвореник, исто онако као и слободан човек има права на своје највеће добро — живот; следствено, у случају његове болести, њему се.има да пружи свака помоћ независно од онога што је јевтиније а без обзира на економију.

За овим долази поступање са притвореницима. То је дело праксе. Притвореници су, по правилу, поверени људима без икакве школе, који су уз то и најчешће груби и нечовечни, и они у притвореницима виде само зликовце, који у интересу друштва не би требали ни ди живе. Најзад надзор над овим службеницима је недовољан, често у многоме, захваљујући самоме систему, и онемогућен и, разуме се, да су зато злупотребе многобројне, и притвореници се могу да малтретирају на различите начине. Од апсанџије, одн. од његове добре воље зависи на пр. често, хоће ли он на тражење оболелог притвореника, да о томе обавести иследника, Па затим батинање притвореника, које крај све забране још увек представља дискреционарно право апсанџије. А-да су притвореници осуђени на његову грдњу и псовку, то је нешто без чега се притвор не може ни да замисли. Разуме се, да од свега овога није поштеђено ни женскиње. — За овим долази обавезан рад притвореника, у колико се он односи на ред и чистопу у затвору као и често на све потребе те врсте надлештва у коме је затвор. Исто тако једна ствар које не сме да буде код притвора. Независно од тога је ли притвореник чиновник или раденик, богат или сиромах, он не сме да буде употребљен ни на какав рад, јер то већ представља казну а казни има места само по извршној судској пресуди. — То је трећа негативна атрибуција коју повлачи притвор.

Затвори су често мали и недовољни, по правилу увек недовољни према броју који се у њих смешта. Последица је тога да, и крај најбоље воље,

! Курсав је наш.