Покрет

покрет 137

није могуће извести оно одвајање кога безусловно мора да буде. У судским притворима је честа појава да су притвореници заједно, у истој соби са онима који су већ осуђени, али који су још у судском затвору било зато што им је још мало остало да издрже, било зато што им пресуда још није постала извршна, те се још не упућују на издржавање у казнени завод. Па затим, одрасли заједно са децом. Или на пр. у једној истој је соби један младић, ђак, који је оптужен зато што је фалсификовао школско сведочанство и један зликовац у оковима који одговара за разбојништво са убиством.

То је четврта негативна атрибуција притвора, а за њом би могле да се ређају још многе и многе, које је пракса увела, али ово је довољно да илуструје, како стоји са једном важном и деликатном установом кривичног права као што је притвор.

После овога је јасно да је окривљени, који је "у слободи за времо ислеђења, у несравњено бољем положају него што је то случај са окривљеним тезр. оптуженим у притвору. Међутим кад би лишење слободе окривљеног било онако како то захтевају позитивна схватања и у теорији и у модерним законодавствима, онда би се та разлика свела на онај неопходими минимум и диференцирање би било само у толико, што би овај последњи, поред првог зла, што је у опште окривљен (под претлоставком, разуме се, да није крив), морао да поднесе и друго, да за то време буде лишен слободе.

Када је утврђено да окривљени гезр. оптужени не представља и кривца, а да је притвор истога само и искључиво једна превенција, онда је јасно да притвор мора да буде такав, да притворени тиме претрпи само оно што је најнеопходније, оно без чега он, притвор, као такав, не може, ни да буде и што најзад једино и представља садржину ове установе, а то је издвајање окривљеног из сре-

дине у којој је дотле био, путем законског лишења слободе. Према томе значи да свака друга штета коју појединац као притворени претрпи поред лишености слободе представља једну ужасну неправичност и потпуно неразумевање саме установе, а свако зло, које је изражено у оним неминовним негативним атрибуцијама које по правилу прате притвор, представља једно потпуно безакоње које се манифестује у нападу и повреди притвореникових правом заштићених добара, која му тиме, што је окривљен и стављен у притвор, нису одузета. Речју, да би притвор одговарао свим захтевима савременог схватања о њему, потребно је да се он сведе једино и само на лишење слободе, те да се на тај начин безусловно ослободи свих оних атрибуција без којих он може и мора да буде.

Међутим, овакав какав је код нас, притвор представља једну казву, често врло тешку на коју је притворенек осуђен самим тим што је притворен, независно од оне евентуалне казне коју ће му суд изрећи. Такав је систем по нашем позитивном-праву: страшан, неправичан и нечовечан, а пракса је се постарала са своје стране да се све негативно у њему још подвуче, потенцира и допуни. И докле установа притвора окривљеног има само и једино за задатак да обезбеди присуство његово и осујети његове евентуалне радње, све то неопходно потребно за проналазак материалне истине и правилно решење ковкретног кривично-правног спора, дотле притвор онакав какав је код нас, створен позитивним правом и праксом, представља једно непотребно и страшно зло, јер свако решење о стављању окривљеног у притвор представља једну извршну пресуду, којом се окривљени осуђује на сва зла која за собом повлачи притвор, а за разлику од стварне судске пресуде, у њој је време издржавања казне неодређено.

Светислав Вој. Вуловић

ВРЗИНО КОЛО

=— РОМАН —

Младост је једно стално пијанство» она је грозница разума.

(Ла Рошфуко: Максиме). ЈЕ

По малом перову грушке станице врти се група младића и девојака, обучених у летње хаљине светлих боја. Сви су врло весели, говоре без реда, смеју се без разлога, раздрагано, да скоро звони сваки кутак мале станице. И саобраћајни чиновник, и носачи, и скретничар са црвеном заставицом, и телеграфиста који је стао на врата своје собе, и полициски писар са нахереном капом, сви се осмехују, јер је смех ове младе и шарене групе заразан. Сами њихови покрети, траке, шеширићи са летњим цвећем, тенис ципеле, зажарена млгда лица, одају неко весеље и младост и изазивају ведро расположење. Сигнал откуцава своје металне тонове. Из луке допире звекет ланца са сидра, које морнари спуштају у воду. Отегнута песма рибара који се вра: Бају са мора, долази као једва приметна вечерња магла. Воз само што се није појавио.

Лена је још од пре пет минута престала да говори. Од нервозе скакуће с ноге на ногу, црвени и пада сваки час у наступе смеха. Али, она је мала гуска; зар она зна шта је то живот! Катарина хладно и промишљено слуша Антуна Черву, ма да јој с времена на време очи скрену на ону страну одакле треба да се појави воз. Има паметне и озбиљне очи, преплануло лице, мајушну руку којом сваки час поправља увојке испод белог шешира, на коме се румене две-три булкеи шушти некозјико класова жита. Наслоњена на свој сунцобран Лијерка полако одговара на ватрена Владимирова питањаи сасвим није узбуђена, јер она и не познаје те што долазе, а глас јој је кристал о јасан, као звек најфиније чаше. Око јој је тамно, пуно ватре, окружено дубоким модрим сенкама. -

Лена не може да се свлада. Окреће се око себе, смеши се час једном час другом младићу и хвата их за руке и стеже грчевито.

Воз се појављује. Свечано се спушта низ окуку, пишти, завија у пару, а кочнице шкрипе. Пиштаљке несносно парају ваздух. Лени се сасвим замутило у глави. И што више напреже поглед да спази не-