Покрет

138

покрет

кога, то све мање види. Све јој се превукло неком маглом и поиграва, као у рђавом биоскопу; свет се комеша; отварају се врата на вагонима; корпе мн куфери лете кроз прозоре; носачи направили па. клену ларму да сеи они сами више не разумеју; путници излазе, млади, стари, мршави, насмејани, забринути, дебели, у сивим, црним, плавим, љуби: частим оделима; шешири, велови, перје, качкети,.. А Лена трчи крај вагона и гледа, тражи, завирује. И Катарину је оставио њен чувени спокој. Осуло је тамно руменило и скоро и не дише. „а ако не дођу г Ако и данас нису дошли“

Лена скоро врисну. Ништа је у том тренутку не би могло задржати а да не викне и да се не баци једном младићу око врата, који баш у том тренутку излазаше на перон. За њим је стајао на степеницама вагона други, а иза овога, у ходнику, смешило се женско мајушно лице и домахивало руком.

Димитрије се ослободи најзад Лениног загрљаја и весело, ухвативши је за руку, пође Влади: миру. Катарина се, ма да врло узбуђена, ипак уз: држала од испада им само је стегла Вељкову руку, гледајући га одано и право у очи. Онда је Вељко помогао Олги, својој сестри, да изађе из вагона, а Катарина ју је збиља искрено загрлила и пољубила. Биле су другарице; нераздвојне.

Лијерка је са чуђењем гледала Димитрија, његово срећно лице, његове мушке црте, његову снажву прилику, његову присност и искреност са којом је стезао Ленине руке. Владимир представи:

— Наши нови познаници. -

Руковање је било снажно, али Антун од првог погледа беше замрзао Димитрија и с тешком муком успе да кисео осмејак замени љубазним.

= Олгице, Олгице!

— Но пријатељу мој, ти си баш врашки по-

црнео !

— Наши пријатељи.

— Моја сестра.

— Ах, тако, мило ми је!

— Леночка, срце моје, да знаш како ти се радујем.

___-- Дуго» Ја мислим да ћемо остати бар два

месеца.

— Носач, носач! И ово је нгше. Чекајте! У то се на прозору од купеа појави лик једне младе жене у жалбенсм шеширу, великох зелен-

касто модрих очију, необично тужна и лепа. Димитрије се отрже од Лене и, довикујући друштву да пође излазу, ускочи у вагон. |

— Опростите, — рече он госпођи у жалбеном шеширу, — ја сам на вас сасвим заборавио.

(Он зовну носача, поможе му да извади ствари из мреже, сам узе у наручје девојчицу, од које три године, слабашну, белу, провидне коже, увијену у мали огртач од чипака, и изађе из купеа. Он је помагао својој случајној сапутници тако усрдно, тако искрено, тако са вољом, баш исто онако како је пре неколико часака грлио Лену. Такав је по природи био тај младић. Заузимао се свом душом за оно што би у том тренутку радио. Лице му је увек било весело и светло, очи живахне, насмејане, увек немирне, црне..

Пошто је брижљиво посадио дете у фијакер крај госпође, он предложи да га увије још чиме да га не би ветар задануо, онда рече кочијашу да

вози полако и после свега, топло стеже госпођи руку. Девојчица му је махала руком и смешила му се као старом познанику.

—_ Хвала вам господине. Видећемо се!

— До виђења!

—= Не заборавите нас!

Он скине шешир, кола крену, госпођа се још једанпут окрене, домахне му руком поздрав и на смеје се својим уморним осмехом.

П.

Путници су то вече добро проћаскали и ако су били уморни од пута. Зато их је то јутро и десети час затекао у постељи. У соби је био полумрак, док је напољу шумело широко море и палило врело приморско сунце. На поду је лежао светао четворокут сунца, испресецан правилним гсенкама спуштених жалузија. А између њих и оних светлих пруга на поду летело је кеколико мува кроз румену прашину, блистајући крилима и монотоно зујећи. У ходнику је испред врата хотелски слуга, простирући тепих, звиждукао једну веселу песмицу, која је почињала речима: У

(Депега! Садотпа Оепмема Ја геспа бе упој! уедеге Тпезје Т! тапдо сапоПпа...

Кроз танак зид који је делио собе и кроз отшкринута балконска врата чуло се притајено женско торокање. Читав низ брзих реченица, смеха, узвика, раздраганог подвикивања, које сезавршава притајеним шапутањем, да се опет развије у младалачки смех.

— Ленштине једне! — чуо се Ленин глас.

— Да их пробудимо» — упита Катарина која се увек одликовала присебношћу.

Олгин се глас не чу добро, јер је полако го:

ворила, али се девојке засмејаше; мора бити да је била каква шала коју други, сем девојака, није смео чути.

(Светао четворокут у соби прекри сенка, јер се неко прикрадао великим балконом. Ускоро затим се балконска врата одшкринуше и на њима се за: једно са сунчаним зраком појави чупава и светла Ленина глава, сва у светлости смеђе косе, једва прикачене великим косканим укосницама на потиљку. Иза ње јепровиривала црнпураста Катарина, са пуним рујавим усницама које су откривале низ здравих зуба. Олгина је прилика у белој хаљини бацала светлост на предмете у соби и све је треперило од сувца. Онда се све три засмеју слатко, а Лена викне:

— Добро јутро, господо !

Али кад приметише да се са једног узглавља поче издизати чупава Вељкова глава, оне зациче,

залупе громко врата, и, као да РХ неко гони, одјуре

преко балкона пред своју собу. Два ката ниже, море се лако набирало у чил-

касте таласе, нежно зелено и меко, сјајно као свила,

пљускајући стене и пећине по којима су цветали разнобојни и шаролики костими купача. Овде-онде,

без икаквог реда, плове малене једрилице или барке из којих скачу препланули пливачи и роне у про зрачну воду, где им тела добијају спљоштен и шаљив изглед, док сандолине, онако протегљасте =

витке, режу насмејану воду. Са хотелске терасе

чује се како музиканти штимују и пробају инстру-