Покрет

покрет | 139

менте, а сасвим на хоризонту вије се плавичаст прамен дима неког теретног брода, који граби за Италију или Грчку, полако залазећи све више и више за мало острво, које се усадило ту, на домак обале и чије су шуме још у модрој сенци, пуној загонетности и преливг, Е

У то се испод балкона зачује звиждање (на глас: Бела вила ори глас). Уговорени дозив ваљда, јер се Катарина одмах наже над балконску ограду. Малена бела барка на два весла немирно је поигравала на таласима, а гледана овако из висине, изгледала је као дечја играчка. Из ње је домахивала руком, Лијерка. Антун Черва је јашио на кљуну и слао девојкама пољупце, а за веслима је седео један младић непознат Олги. Сви су већ били у костимима за купање.

— Јесте ли готовиг — упита Антун.

— Не, не! — узвикну Лена, — Чекајте нас још мало! Синоћ смо седели дуго, па још спавају. Ленштине, кажем вам.

— А где сте ви јуче на станици, господине Рачићу» — претећи претом и смешећи се упита Катарина.

Младаћ извади једно весло из воде.

— Послови. ћаће ме задржао дома,

— Јелте, Антуне, јесте ли синоћ стигли на

време» — Не питајте. Никако још не могу да се снађем. — Сињорина Катарина, — развуче одједном Рачић, указујући на Олгу, — а како се зове си:

њорина» Кад је овако гледам из далека пара ми анђео...

Олгу проби руменило.

— Ави ми се овако из висине, — одговори она, — чините врло духовитим. Колико вам је година»

Младић се наклони, али се барка занија и он, изгубивши равнотежу, би принуђен да брзо седне на овлажену клупицу.

=— Да сам се родио двије године прије, био бих пунољетан.

— Мени је име Олга, — изјави девојче клањајући се преко балконске ограде. — Иначе ми изгледа да ћемо се спријатељити, је ли Ја викад нисам била на мору. Увек прашина, а сада одједном овај ваздух и ово сунце. Просто сам узбуђена.,

— Ајме, сињорине и госпари, знате која је, завиче Антун Черва, — свршимо ови дискорас, перке ћемо вратове искривит, гледајући непрестано узгори. Рађе сиђите доли, јер се овако не можемо више дивертишкати.

_ Са хотелске терасе почне да свира музика, крај саме барке прође један чамац претоварен веслима друштвом, које је из свега гласа певало „Волга, Волга...“, два-три галеба блесну својим белим грудима, дотакну се воде и изгубе међу стењем, кричећи.

Ш. Е

Госпођица Шани Јанковић, Београд,

ул. Краља Милана 205 „Хотел Одак, 18. јула 1921 г.

Дубровник

„Цано, драга Цано, овде је прави рај! Из собе можемо право у море; то и радимо. Имамо две собе са заједничким балконом. Ја, Катарина и Олга смо у једној, а Олгин брат Вељко, Влада и

Димитрије су у другој. Али Цано, ја ти све којешта пишем, а овде ти је рај, рај, веруј ми! Штета је збиља што и ти ниси овде. Јуче смо се возили барком врло далеко и билс је просто чегробно. Упознали смо се са неким дубровчанима, још одмах, првога дана. Замисли, један је баш прави кнез! Он је последњи изданак. Антун кнез Черва. Врло је, врло интересантан. Онда један други, Иво Рачић, још врло млад, али симпатичан дечко. Има сасвим плаве очи, као море предвече. Најзад једна дубровчанка, права лепотица, тако великих и ватрених црних очију, да је то чудо. Зове се Лијерка... (Смешно, сад јој у тренутку заборавих презиме, али свеједно.) По цео дан смо заједно и скоро нераздвојни, па време само лети. Морам да ти тужим Владу. Он је непоправими занесењак. Све нешто замишља, расправља и све тако разне глупости прави, као да ми није брат. Али не, не! Не могу ти више писати. Сад ћу скоро да сиђем на вечеру, па морам мало да се дотерам. Наш је хотел пун отменог света, а ја не желим да будем последња. Да, замисли, онај ми је опет писао. Како ми је само сазнао адресуг Да му је ти ниси случајно дала» Сваје срећа што нико из друштва не зна шта је било између нас, сем тебе, а Димитрије га и Влада уопште и не познају. Знаш ли да ми се нешто опет прохтело... Ти се мрштиш, знам. После онога, било би као попуштање, управо као пристанак. Па ипак, тако бих хтела да га мало повулем за носи даму се осветим за оно! За данас доста. Ах Цано, ја сам тако задовољна, срећна, пресрећна... Лена,“

Једног мутног пролећнег дана, пуног влаге од отопљеног снега и миришљаве топлоте, оне топлоте што се осећа само у пролеће и још једино по стакленим баштама, а која долази од влажче и свеже земље и проклијалог зеленила, наиђе Лена код своје другарице Цане Јанковић на једног непознатог младића. Био је заваљен у један кут дивана и, опкољен безбројним свиленим јастучићима, завијао се у густе димове са цигарете. После представљања

прва му је реч била:

— Божанствена! — Лено, чувај се, — приметила је домаћица смејући се, — он је опасал кад ласка.

Не примећујући то у том тренутку, Лена се била толико расћаскала, да ју је било просто милина гледати онако живахну и румену. Најзад када је пошла и он је устао.

— Ако немате ништа протав...

(Његови интимнији познаници знали су о њему ово: пет рокова узастопце падао је на испиту из Грађанског Права. Изашавши шести пут смејао се и он, смејао се и професор; као стари познаници.

— Па да видимо господине кандидате... и професор постави питање,

Тишина. Чује се како мува зуји лупајући се о окно на прозору. Е

Друго питање буде пропраћено једва приметним муцањем.

— Врло добро, врло добро! — професору сијају иза наочара зеленкасте зенице и он лупка доњим крајем оловке о сто. — А молим вас... — и долази треће, последње, судбоносно питање.

Богољуб Кнежевић овај пуг одговара, истина више трзањем рамена и рукама него речима, али