Покрет

140

пок:

тек одговара. После овога изненађења настаје пауза. Смеши се он, смеши се професор.

— Видите, — одједном проговори онај са катедре, — ја врло оптимистички гледам у вашу будућност. Прогрес од прошлих испита је несумњив. Ако тако наставите ја не сумњам да пете кроз три године одговорити на сва три питања, за овај пут... —- он слегне раменима и сажаљиво погледа преко наочара. — Који је кандидат на реду"...

(О, ви професори, како су вам неумољива и тврда срца! После тог шестог неуспеха, видећи да неће свршити права док је тај професор жив, а како није било изгледа да ће исти скоро умрети, јер је био здрав као тресак, Богољуб Кнежевић се реши да промени факултет т.ј. да више не ради ништа.

Да би ту одлуку чиме потврдио отишао је одмах из тих стопа кројачу и наручио ново одело: јако стегнуто на струк, са добро фатираним грудима, које ће, гледане са стране, потсећати на дојке. Кад су његови пријатељи и познаници чули за ту ње. гову одлуку да мења струку, и кад су га патали шта сада намерава, он је врло озбиљно одговарао:

— Сваки је ковач своје среће... Најзад, за прева је потребно да човек буде потпуно дрво, а ја сам нажалост по превасходству осећајна природа, зато сам се бацио, из глтруизма, наравао, на социологију и литературу. Проучавам стање које је настало после рата)

Цела Ленина и Богољубова историја могла се сажети у ту њихову прву шетњу. Тапкали су једно крај другог по млаким барицама, ваздух је био пун испарења и тешко се дисало, уличне светиљке правиле су светле ђгрдане, свет се тискао... Хтео је да је отпрати до куће. Неприметно се у ходу наслањали једно на друго, неки пуг он, неки пут она, као да губе равнотежу. Онда се смејали и извињавали. Пређоше преко Позоришног Трга, — са четири жмиркаве жуте сајалице око кнежевог споменика од кога сејасно виделе јед»но груди у коња и кнежеве ноге, — спустише се Доситијевом улицом ка Дунаву, онда пођоше Душановом, па се мало после попеше Вишњићевом и најзад се поново нађоше у Доситијевој. Читав сат прође у тој шетњи у округ, а Богољуб се пуштао да га Лена води куда хоће и како хоће. Па ипак, на крају крајева, он би приморан да примети:

— Не знам шта ми је: у глави ми се мути, али ако се не варам, ми смо већ једно-двапут про-

шли овом улицом...

Она се смејала.

— Жури вам се» Па хајдете, треба и ја да стигнем до куће. — Онда се окренула и пошла у сасвим супротном правцу. — Не љутите се за ову шетњу! Било ми је пријатно да што дуже... — Она уздахну: — Ево нас.

— У животу је као и у возу. — примети фи-

лософски Богољуб. — Тек се тако на некој станици неко попне и уђе у ваш купе, и после тога путујете заједно.

— Што се мене тиче, мој живот није воз, нити

срце купе, а да је и тако, на њему би стајала табла: „за даме“, и ви опет не би могли ући.

— Такор.. — развуче младић, — е, овда...

Видећи и сама каквује бесмислицу казала, Лена сва румена узвакне:

— Не будите дрски, то нисам мислила! она левом руком отвори капију, а десну пружи Богољубу: — До виђења!

Он јој задржа руку у својој:

= Гдер

То је било мало сувише, гли духовито. Задихана: — Ако не пада киша... У подне, риштем. — и улети у кућу.

А сутра дан је падала киша,.. Па ипак у одређено време, она дође на заказано место. Те ноћи рђаво је спавала, била је грозничаво раздрагана, испод кишобрана, са кога се цедила у млазевима киша, смешило се њено зажарено лице. Он ју је чекао. Кад скиде шешир, читав слап воде потече са њега.

=— Боже, како сте покисли! Ходите под амрел...

Али такав је март. После њега дође април, са првим лептирима, најћудљивији, најварљивији, највраголастији међу месецима. Све је било пролистало, све је мирисало. Улице су биле пуне заљубљених парова.

Ни сама незнајући зашто, Лена никоме не по-

вери ову своју последњу љубави кришом је хитала на састанке, А имало је то пуно својих дражи. Ићи тако, и олједном пригушенос:

— Одвојте се, мој брат.

Или:

— Наставите даље, другарица.

А онда, када опасност прође, смејати се слатко и неприметно у ходу стегнути драгоме руку. Тих часова Лена је била најсребкија, а чим би се нашли у каквој малој уличици, празној и полумрачној, они су се заустављали и љубили, а после тога ишли ћутећи, руку под руку, чврсто припијени једно уз друго, са испреплетаним прстима. По Ленином укусу та је било чаробно и збиља права љубав и да је само до ње стајало, ко зна докле би идила трајала. Али се Богољубу најзад досади то манито и за: морно лутање по забаченим улицама, лутање које је трајало по читаве сате. Једнога дана, у почетку маја, он јој р:че: :

— Ти и не знаш да се ја занимам скулптуром.

Бе -

— Тако бих био срећан да ти извајам бисту.

То је било једнога петка, по изласку из биоскопа где су гледали неки филм из уметничког живота. Тачно до идућег петка ломила се Лена. Све је то било лепо и красно, али се вајати могло само у атељеу и Лена се одупирала.

— Што се тиче мене, ја немам предрасуда, али... Да ме неко види» -

То је био једини изговор којим се јадница бранила од искушења. Али не треба заборавити да се то догађало у „дивном месецу мају“ и да у том месецу и дубљи разлози не важе. У мају цветају руже... Укратко, другог петка је Лена попустила и већ око три часа по подне, она се пела степени. цама једне тек сазидане куће у улици Милоша Великог. На страну њено уз>уђење, њен страх, њено звоњење на вратима, све то што је предходило оном главном. То може осетити само онај, управо она која се у сличном случају кришом пела тек завршеним степеницама пуним креча. Атеље је у ствари бао обична соба за самца, где се, као што Богољуо одмах рече, склонио од радозналости његовог оца, житарског трговца, који не разуме уметности. На

столу је стајала једна гипсана биста Лава Толстоја,

пред позо-