Покрет

покрет _ 141

онда по стелажу неколико бронзаних, порцуланских и гипсаних фигурина, какве се обично продају по трговинама са стаклом и порцуланским посуђем, и најзад једна рђава репродукција Милоске Венере, обојене „златом“. Лена је очекивала велике прозоре, пуно отпадака од гипса, њеног драгог у белој кецељи, са засуканим рукавима, свег умрљаног иловачом. Али немаде кад да о томе размишља, јер је Богољуб“ дочека са бескрајним пољупцима и тепањем, које се прекиде само на часак да Лена раз: гледа његове досадашње радове. На глави Лава Толстоја није било ничега занимљивог: брада, изборано лице... на подножју чак и цена за колико је купљена, коју Богољуб прикри некако, окренувши бисту да се гледа с профила. Милоска Венера била је занимљивија.

— Плећа, драга моја... савршенство.

Одједном Лена смаче са једног рамена своју лаку хаљину и откри једно раме:

— Моја су лепша! — узвикну несташно.

Али то није морала да наглашује, јер ју је Богољуб већ био обујмио онако са леђа и стао ватрено љубити по затиљку. То је било тако ненадно, а онда пријатно, да Лена за тренутак изгуби потпуно свест, али кад се одједном осети у ваздуху, па затим на кревету, кад спази изнад себе Богољубово поцрвенело лице и замућен поглед, њој наједном би јасно шта се то од ње хоће, врисне и отргне се. За тренутак су стајали једно према другоме и гледали се тако Бутећи. Лена се онда заплаче, узме свој шеширић и полако изађе из собе.

Два дана после тога лежала је у постељи, а читаву недељу била нервно узнемирена. Није излазила нигде. Једнога дана она доби писмо. Уверавао је да више неће бити „нетактичан“ и молио за састанак, али му она не одговори и на томе се сврши. Мислећи да није још све свршено, Лена се повери Цани. Али после оног једног писма, она не доби више ништа. Није га ни виђала. Била је то прва кризау њеном животу и она је била болна, преболна. И баш у то време појави се Димитрије Павловић, са својим ведрим смехом и црним очима. Он поче долазити у њихову кућу прво због Владимира, који му је био неко време школски друг, онда због ње. Он је певао (беше тек завршио конзерваторијум) она га пратила на клавиру, проводили дивне вечери поред отворених прозора са изгледом на Дунав и полако, полако, њене ране почеше се целити, да се најзад залече једно по подне, у некој споредној калимегданској стази, по којој се шетала са Димитријем. Био је чедан и бојажљив и једва да се усудио да је пољуби у руку тог значајног дана, када му је она на нејасно и мутно питање рекла једно јасно да. Она поново поче да ћерета и убрзо потпуно заборави и на онај догађај и на Богољуба. Али га једног дана срете. Он изгледа није дангубио, јер је ишао са неком дамицом у црвеном шеширу и црвеним ципелицама. Па ипак, чим спази Лену, он јој нагло приђе. ·

— Избегаваш ме, је ли» — упита, правећи се страсним.

— Извините господине, ја... ја нећу са вама да разговарам, — одговори му она прилично прибрано (а у мало што му не рече: „ја вас не познајем“, толико је он већ био потиснут у њеном срцу садањом љубављу). Затим му је окреула леђа и наставила пут.

Па ипак, тај сусрет пробуди у ње старе мисли, па на крају и грозницу. И поче га поново избегавати, јер је сада сама његова појава била довољна да је узнемири и нагна да мисли о ономе што зна „да бити не сме.“ Али он је био њен зао дух. После паузе од два месеца, ненадно је дошло његово писмо и то чак у Дубровник. Лена је седела за столом и ломила се.

Господину Богољубу Кнежевићу, Београд, ул. Св. Саве 11

„Поштовани господине,

Хитам да вам одговорим на ваше писмо, али вам у напред могу рећи, да вам ништа нећу моћи одговорити, јер сам врло узнемирена и несређена. Оно што тражите у писму, лудост је. Ако је и од вас, велика је дрскост. Понављам вам по стоти пут: нисте ми несимпатични, али... Бар за сада постоји једно али, то је све. Ако хоћете, пишите ми по који пут; ја сам сада мање љута на вас. А онда, ви нисте толико наивни да мислите да ћу се ја уплашити кад ви само проговорите о смрти. Много ми се више свиђате, кад нисте сентиментални. Не пишите ми више ши, јер имам разлога да то тражим.

Примите поздраве од

Лене ЈБотић

Лена залепи коверте и баш хтеде да устане од стола, а у собу уђе Димитрије, Прозори су били отворени, жалузије подигнуте; лаке чипкане завесе су се лелујале и кроз своје танко ткиво покази-

вале потамнело предвечерње небо. Са терасе је

допирао жагор гостију помешан са хуктањем јед- .

ног аутомобила који је летео каменим путем из међу хотела и високог брега. Лена се за тренутак смете, али брзо сакрије под оно писмо које је адресовано на њену другарицу оно друго писмо, и онда обадва стрпа под једну књигу на столу.

У соби завлада неподношљива тишина. Димитрије примети Ленину узбуђеност. Он је то више осећао него што је примећавао. Загрливши је око рамена, он полако седе на наслон од столице.

__ — Шта ти је, Леночкаг Мислила си о нечему врло тајном и ја сам те прекинуо, зар нег Било ти је као да је неко чуо све оно што си ти мислила, било ти је, као да су те ухватили у неком преступу.

— Да, баш је тако, како ти кажеш, — слага Лена и приви се уз Димитрија. — А о чему сам мислила, Мићо, то ти нећу рећи. Знаш, тако нека глупост, нека фантазија. Ја тако седнем и фантазирам. А кад би ме човек запитао штогод одређеније ја ништа не бих могла да одговорим. Мислим тако о свачему. Све замишљам, замишљам, а веруј ми да баш ништа одређено не замишљам.

Димитрије се осмехну.

— Ти никад нећеш да верујеш, кад ја штогод кажам. Не верујеш да сам психолог и познавалац. Ето, сад би чак волела да одем. Толико си се узбунила због мог наглог уласка, да би ти било врло мило, да ја сада узмем капу и да изађем.

— Не, не! уплаши се Лена. — Ти си Мићо луд. Јабаш волим што си ти дошао и што си ме ослободио размишљања. Ја се увек обрадујем теби, Бога ми! И знаш ли још штаг Бојим се кад останем сама са собом. Тебе волим, Мићо, ти то знаш;