Покрет

142

покрет

а кад сам сама, ја заборављам на тебе и о другима мислим. Сад ме суди, истину сам ти рекла! Мама ми је, док је још била жива, увек говорила како сам најнесређеније створење на свету, јер ја ти, Мићо, дођем кући и тек се расплачем. Лепо се расплачем. А Влада кео да ми није брат. Он јеи тих, и миран, и сређен, и не говори глупости као ја. Јер ја ти, ето, цело ово време саме глупости причам, а овамо бих ти хтела рећи пуно лепих и милих речи, па да их се сећаш после целе вечери, док са другима разговаргш. Ох, Боже, Боже, све се више заплићем! Ти ме волиш, зар не» Наравно, наравно! И не говори, ћути, јер ћу отићи из ссбе ако отвориш уста! Чекај, хоћу још да говорим... Сва сам срећна, пресрећна што могу да говорим теби. Све сам бројала дане док ти ниси дошао, а сада вх више не бројим. Ето шта хоћу да ти кажем: МИ пре сам се смејала, али се сада тако слатко смејем, као никад досада. МИ пре сам виђала небо, или рецимо цвеће, или своје другарице, али им се нисам тако радовала, као сада. Све ми је светлије, милије, лепше, радосније, насмејаније, Мићо! ки се питам: зашто сам пре пролазила покрај толих Паствари и не видећи ихг Зар тада нисам имала очију да видим, ни душе да осетим, ни срца да се обрадујем> Не, не Мићо! Ти си ми све то дао. Ничега нисам имала, а сада имам све! То је љубав, Мићо!

Лена заћута. Лице јој је горело као у врућици. Очи су јој биле велике и пуне суза. Руке хлад не. Дрхтале су. о -

— Зашто све то. говоришг — уплаши сеи Мића. — Зар сам ја вредан толиког твојег узбуђењаг Не, ја ти нисам ништа дао и не говори ми о томе, Ја те волим,волим изнад свега, волим толико...

— Ћути, Мићо, ћути! Преклињем те, мили, не говори више! Ти си тако добар и леп и паметан, ти ме толико волиш, а ја, ја те Мићо лажем; лажем те, а ти си толико племенит, да чак и не сумњаш. Чекај, све ћу ти рећи, све, све, ништа ти нећу сакрети! Кад си ушао ја нисам мислила, нисам

сањала. Теби чак и не пада на памет да бих ја могла бити толико подла не рећи ти истину...

Мића јој не даде да доврши. Он је стеже у наручја, обасу је пољупцимг, покуша да је насмеје. Она је била малаксала и клонула од дугог и нер. возног говора и сада се радо препуштала миловању и мажењу, пуштајући да јој сузе теку низ образе и да се састају на бради као код малог детета.

— Леночка, срце моје!

На тераси је почела да свира музика. Са градских цркава, заједно са ластама, клизили су кроз потамнели ваздух звуци вечерњих звона. Соба је постала сасвим мрачна и једино је Ленина коса блистала. Мића се диже.

— Чујеш ли» Они долазе. Хајдемо доле.

— Не, не! Отиди ти сам. Ја ћу одмах доћи. Мало пудера.. — и она се уморно осмехну, док јој је на једној тренавици блистала суза.

(Оставши сама у соби, Лена упали осветљење и брзо узе испод књиге она два писма, па оно Богољубу исцепа и баци кроз прозор. Затим седе и написа ново:

„Господине,

Желим да од данас не. чујем ништа више о вама. Ако и даље наставите да досађујете, ја ћу нећи начина да вас се отресем.

Лена ЈЉотић“

Она брзо спакова писмо у коверт и не прочитевши шта је написала. Пролазећи крај портира, она- га љубазно замоли:

— Сутра ћете препоручити ово писмо, молим вас.

За столом је седело већ цело друштво. Вече је било тихо. Лена: приђе столу, седе до Димитрија и, умиљавајући му се, шапну:

— Ја сам тако срећна, Бога ми!

(Наставиће се.)

Бранимир Ћосић

АРИХИТЕКТ ПЕРА Ј. ПОПОВИЋ

Пера Ј. Поповић је ђак техничког факултета негдашње Велике Школе у Београду. Стицајем прилика он је, данас, на положају начелника архитектонског одељења у Министарству Грађевина. Ну, поред огромнога административног посла у самом Министарству, поред још многих других послова које мора вршити по свом положају ван самога Мини: старства, он је, кроз све време, остао ипак архитект, уметник и, за сада, наш најбољи радник на пољу историје средњевековне“ српске архитектуре. Маркантније мсменте своје биографије и свога уметничког деловања Поповић је бележио својим радовима од којих ћемо споменути само неке.

Од пресудног је утицаја на потоњи правац Поповићева рада била рестаурација цркве Лазарице у Крушевцу. Лазарица, у данашњем својем сјају, дело је Пере Ј. Поповића. На томе пољу рада у нас он није имао претходника, нити је, у то време, било стручнијих људи за такве послове. Најстручнији међу њима био је пок. Михаило Валтровић, професор Велике Школе и познати радник на про-

учавању наше средњевековне архитектуре и живописа. У сталној комисији за рестаурацију Лазарице налазио се, као члан, н М. Валтровић. Када се Поповић, једном приликом, обратио лично Валтровићу за његово мишљење о извесним детаљима на Лазарици, он му је, после дуже дискусије, рекао: „Радите како Вас Бог учи; Ви ћете сами, ипак, најбоље решити то питање.“

Али Бог вије научио Поповића. морао помучити око тога. |

Рад рестауратора једног старог, често оправљаног и преправљаног споменика, сличан је раду оператора при отклењању оболелих места на људском телу. Међутим је рестаураторов рад тежи у погледу на. рестаурацију првобитнсг изгледа грађевине, јер је за то потребно не само знање архитекта, него уметнички осећај за стилске одлике и дубоко. познавање дотичног стила, у који се рестауратор мора потпуно уживети.

Да би решио поједине проблеме при рестаурацији Лазарице, Поповић је морао, у свакој при-

(Он се сам