Покрет

покрет

175

тарње. Читава политика Фердинандове Бугарске

према Македонији вођена је тим династичким 06зирима. А пошто интереси династије нису допуштали да судбина њена буде угрожена, то је и софијска политика увек била спремна на узмак кад год се требало решити на одлучан али опасан корак. Македонска политика Кобургове Бугарске тако је постала политика уцене према Турској. Македонцима је обећавано ослобођење, и они су спремани за дело ослобођења, али за само ослобођење Бугарска није предузимала ништа, — сем што је преко турске границе бацила Македонце да гину, а да после, за њихову крв, од Европе и Турске тражи — одштету. Ту одштету је Фердинанд добијао у виду разних ситнијих и крупнијих концесија, и њему, лично, то није било на штету: пре балканских ратова он је имао репутацију способног и за своју земљу заслужног владгра. Али од те његове способности Македонци никакве користи нису видели, а све његове успехе су крвавим жртвама плаћали. Није била најмања жртва што су толике хиљаде њихових синова, који су спремни били да се боре за слободу своје земље, постали бескућници и ускоци, који ће, како кад затреба, вршити дужност дворских џелата у Бугарској, или хајдука у Македонији, најмање тешких Султану и турској власти.

Годинама и деценијама број тих ускока се множио, да, после рата, постане једна озбиљна неприлика и за саме Бугаре. Прошле годиче, већи део њих је добро послужио Цанкову и осгалим дворским завереницима, јер без помоћи Македонаца тешко да би Стамболијски онако лако могао бити оборен. Они су дали и главне трупе за савладавање септембарске комунистичко-сељачке побуне. И уопште сваки покрет бугарског народа, који не буде имао благослов Кобурга, македонски претори јанци биће у стању да у крви угуше. Изгледа као нека казна Судбине: Бугарска се толико играла са слободом Македонаца, најзад је слобода њеног народа постала играчка у рукама њиховим.

Није могућно, да су све те хиљаде Македонаца које су се у току времена слегле у Бугарској примиле улогу преторијанаца зато што им се она свиђа. Примили су је зато што су морали, нашавши се пред дилемом: или да буду уз Протогерова, што повлачи и дужност да буду Кобургова гарда про тив бугарског народа; или да, отишавши у противан табор, као побијени Алеко Васиљев, Атанасов и други, постану оруђе, гладиатори, бољшевич«их, и бог зна каквих све не, авантуриста. У једноми у другом случају задаћа им је иста: да убијају, док не буду побијени. Поводом погибије Тодора Алексаздрова, све вести из Софије о овом догађају про: гласиле су убице за бољшевичке агенте. По тим верзијама излазило би, да је Александров био највећа сметња бољшевичким циљевима, дакле изазивању нереда и револуције на Балкану, тако да је просто срећа за садашњи поредак што главни инслиратори погибије крволочног шефа Македонске Револуционарне Организације нису дуго преживели своју жртву. То није баш много вероватно, али несумњиво је да има и нешто истине у тврђе: њима о везама некојих делова „дејаца“ са бољшевицима. У осталом, било би чудно кад бољшевици,

који траже и умеју да нађу за своју политику са-

раднике и у Индији и у Кини, иу Јужној Африци, кад их не би тражили и код једног тако повољног елемента као што су професионални одметници у Македонској Организацији. С друге стране, исто тако би чудно било, да људи из те организације, који су се одали једном авантуристичком животу, не траже везе и подршку у Москви која је данас ћаба свих пустолова. Није искључено чак ни то, да су данас уз Москву баш они који још верују у могућност револуције у Македонији. Таквих фантаста јамачно нема много, али ако их има, — шта могу очекивати од Цанковљеве Бугарске којој је највиши циљ: одржати Бориса на престолу! Но бољшевици, и зко не одбијају ни фантасте, не рачунају у првом реду на њих: они траже људе удотребљиве, то јест такве који су способни за одређени посао, а сасвим је ирелеватно из каквих се мотива таквог посла примају. То је њихов метод свуда, такав је јамачно и овде. И међу македонским „дејцима“ има много таквих, са бољшевичког гледишта употребљивих, људи. Ти бе лако пристати да продуже свој крвави занат под бољшевичком заставом, или под старом заставом али под бољшевичким инспирацијама. Они су, разуме се, опасни Цанкову и Кобургу, и зато је разумљиво што их је званична Бугарска, уз помоћ Протогерова и ње. гових присталица, прегла да сатре.

Док су у овом разрачунавању у питању само животи некојих ававтуриста, читава ствар може да нас се и не тиче. Али, на жалост, не ради се овде само о неколицини авантуриста. У Бугарској је данас огроман број Македонаца са наше територије, који су по сили околности а често и против своје воље постали избеглаце. Сви су они под апсолутном влашћу „дејаца“ и слепо морају да се

покоравају њиховим наређењима. Они плаћају харач организацијама; они им морају да дају и данак у крви за формирање чета. Они ће, дакле, имати да понесу и главни терет сталног крвавог разрачунавања међу шефовима разне оријентације. Бију се федералисти и автономисти, бољшевици и антибољшевици, протогеровци и чауљевци, али, с једне, ис друге стране, падају главе и лије се крв Македо- | наца, који би најсретнији бали да могу живети на свом дому као мирни грађани. Њихова крв је наша крв! Ту страшну стварност не мења ништа што су они, можда, сами, по неукости својој, својом кривицом, запали у овакву несрећу. И заблуделој деци својој отаџбина треба да буде мати. Данас је, чини се, наша држава, у могућности да спасе многу од ове своје заблуделе деце. Грех би био не учинити то, ако је икако могућно. Није вероватно, да ће ико од ових што су последње године проживели у Бугарској икад пасти под терор или под омаму бугарских организација, после оваквог и моралног и физичког слома тих организација. Ако то буде резултат крвавих разрачунавања у Бугарској, ако она, на име, буду имала за последицу измирење масе македонских емиграната са Отаџбином и неизменљивим редом ствари који је историја поставила у њиховој и нашој земљи, на добро њихово, — то не бити највећа и једина заслуга коју ће „дејци“ у Бугарској учинити за ствар Македоније. Иначе, својим поступцима, они само доказују да је у Европи и морално немогућна ствар за коју веле да се боре.

Р. Н.