Покрет
"ПОКРЕТ 163
обори главу и тихо, као кад говори о обичним стварима, рече: КО Ле ВН. -— Ви ми, пријатељу, не верујете. Лепо. Дај Боже да се у животу још који „пут сретнемо, тада ћу вас ваљда моћи уверити у постојаност својих принципа. Овако је цела ова наша препирка јалова --и'бесциљна. |
~
Владимир ЈЂотић, са свим својим особинама и манама, човека, грађанина и буржуја. Моја је сестра правилно разумела и има права што се љути, јер ја и господин Антун, ето, и пред вама свима и пред -њом, расправљамо о томе, како бих се ја понашао кад би она, моја сестра, пропала. Па кад је већ
· дотле. дошло, ја тврдим, да бих остао потпуно не-
Душан Кокотовић:
Док се ово погађало сви присутни скоро да нису ни дисали. Сам тон и начин којим је говорио био је необичан, па неподношљива тишина потраја ј ш читавих десетину секунада. М што је главно, изгледа да вико није раз,мео о ч:му се ради. Лена се прва прибра. Она је била страшно побледела (јер питање се ње тицало а и она сама чесго је стајала у последње време пред њим и мучила тиме своју малу главу) и сада јој се крв полако враћала у образе.
— И то све предамном! — узвикну она, покушавајући чак и да се осмехне, али јој је глас био узнемирен и увређен,
Дамитрије устаде са столице.
— Шта говорите којешта! Владимир се препирао само у начелу.
— То је баш оно! — викну наједном Владимир лупнувши снажно отвореном шаком о ивицу стола. — То је баш оно, господо, што је овде ра-
справљано питање не у начелу, него појединачно. Да, да, господо! Јер овде није у питању човек, Петар, Јанко или не знам ко, него ја господо, ја,
2 Раб
промењен у односу према њој, па у ма који поло: жај да је доведе живот.
— Престаки !
Узвик је био тако снажан, да за тренутак надјача ларму која се беше подигла. Испред Влади“ мира је стајао Димитрије, висок и снажан, замућених очију и узнемирених мишића на лицу. До њега, са лицем наслоњеним на сто, ј:цала је Лена, док је лаки шал, боје злата, полако клизио са њених дивних рамена.
— Изгледа да сам напргвио велику глупост — проговори Владимир устају ћи од стола. Он учини покрет као да ће се дотаћи Ленине косе, али уплашено спусти руку. Затим се утученим гласом окрене Димитрију. — Не љути се! Ево, одлазим...
И он, узевши свој шешир који се дотле ваљао по поду, изађе погружено у хотелски врт, већ потонули у топао мрак.
М.
Расположење се тешко враћало и за дуго не нађе нико ни речи,
| | |
ћ ||