Покрет

164

Лена је јецала још неколико тренутака, а онда дигла главу од стола и уморно погледала око себе. Антун Черва нађе за потребно да се извини:

— Јако ми је жао да смо до овога дошли.

= Ништа, — осмехне се Лена кроз сузе, —

ништа! не узнемиравајте се, то је ништа.

— Од мене вије било лијепо, — настави Антун, — али и ваш брат...

— Да, да, имате право, — пожури Лена нервозно, = Владимир је био неваститан.

— Опростите, — рече покуњено Антун, — ја то нијесам тражио.

Одједном Лијерка (цело је време само седела и слушала шта се око ње догађа) устаде са свога места и управивши прст према Антуну, срдито и јетко проговори:

— Није истина! Анци баш си то и тражио. Зашто се чиниш душа света, кад нијеси. МИнтро си на добре људе, па се овци претвараш.

Антун беше побледео. Држао се грчевито обема рукама за ивицу стола и нетремице гледао у

Лијерку.

— Оставите Лијерка, не љутите се, не мари ништа... — ужурба се Лена. Затим се окрете према Антуву: — Не узимајте за зло њене речи. Та у

ствари све се то тиче много више мене него вас, па ја се видите већ не љутим. Мало сам плакала, али, ево, више не плачем. Све је то била глупост и треба што пре све заборавити.

— Не треба заборавити! — раздражено викну Лијерка. — Не треба ништа заборавити. Све треба до најмањих ситница памтити, све, све! Ви сте

великодушни и хоћете да заборавите, и ваш је брат великодушан и уклонио се да не би друге позлиједио, а питање је, велико је питање, вриједи ли они човјек, — коме хоћете да праштате, — вриједи ли он ма и један дио ваше великодушности. "Та он је подал, зар нијесте видјели» Све је он ово намјестио само зато да га се абада, да буде средиште око кога ће се све окретати; охол је, перке је „конте“! И још! Кад ја будем умукнула, он ће вам са медом и млијеком у устима ријет, да сам ја обична лудача, а он да је праведан. Али не вјерујте, тако вам Исускрста, не вјерујте!

Она заћута за часак, погледа престрашено по лицима која су је са неразумевањем гледала, па нагло покри лице рукама и побеже из собе. ___У ходнику се сусрете са Катарином и Вељком. И Вељко и Катарина беху у белим хаљинама и белим тенис ципелама, и обадвоје беху необично задовољна и срећна изгледа. Катарина је држала у наручју велики пукет леандра и ружа, а он је преко руке носио њен љубичасти жерсе. Били су слика младости и љубави. ·

_— Шта вам је Лејеркаг — упита Катарина. · — Ништа, пустите ме.. - |

— Али, за Бога, чекајте! Куда ћете таквиг

Катарина потрча за Лијерком, која се журила ходником и стиже је већ код самих степеница.

— Вама се нешто догодило» Шта, реците, реците» |

Лијерка застаде окренута леђима Катарини, а

рамена су је одгвала да јеца, и ако се није чуло

ни гласка. Катарина јој положи руку на разме, па је | 10 "онда се насмеши.

онда полако загрли, ненаметљиво и природно како то само жене умеју, кад хоће да се претварају.

покрет

— Вас је неко увредио, Лијеркаг Или вам се нешто нарочито и особито догодило»

— Не, нико ме није увриједио. Али-ја вас молим, пустите ме. Ви сте тако срећни, не ћете ме разумјети, а себи ћете покварити расположење. Идите, чека вас...

Катарина покуша да јој окрене главу према себи, али јој то не пође за руком. Лијерка се била наслонила на степеничну ограду и не покреташе се.

Вељко постоја тренутак у недоумици, а онда отвори тихо врата и уђе у собу, одакле су допирали уз емирени и гласни узвици.

— Не ћете ваљда ту остати! — наваљивала је Катарина, — Послуга иде горе-доле, шта бе по. мислити. Изађимо бар у башту, или на терасу.

Одједном се Лијерка окрете. У очима јој не беше ни трага од суза, и ако су се још румениле

_ од плача. Човек не би могао сада познати ово лице,

толико је на њему било охолости и самопоуздања. Уснице су јој биле стиснуте.

— А ко вам је рекао да бих остала овди» И она се изви мало грубо из Катарининог загрљаја.

Катарину збуни ова одлучност и ке одговори.

— Ја сам ишла и ви сте ме зауставили. Сада ме опет одједном наговарате, као какво мало дијете, да пођем одавле. Шта би хтјели од мене

Катарина се прибра. Болећиво:

— Зашто сте, — упита, — тако јеткирг Љугите се на мене ради нечега, а ја сам само хтела... Видела сам вас уплакану, то ме је дирнуло. Та ја вас тако волим.

Пркосан изглед у Лијерке превуче се неком сетом.

— Ајме, мила моја, ја се не љутим! Ја се ни најмање не љутим. — Она чак узе за руке Катарану и поче их нежно гладити. — Ево, ви сте срећни, волите и вољени сте. Код вас је све лијепо и добро. И кад бих вам повјерила свој бол, ви ме не би разумјели. Толико само: ја сам несрећна, врло несрећна. Вратите се боље у собу своме другу, а мене пустите да сама сносим своје јаде. То је најбоље. Адио вам.

Девојке се пољубише.

— Ви се не љутите на мене» — упита Лајерка силазећи низ степенице.

Б •

— Не, — одговори Катарина која је стајала горе и зачуђено гледала како јој пријатељица одлази. — Онда ми баците један цвијет. МТ.

Држећи у руци ружу коју је добила од Катарине, Лијерка полако сиђе у хотелски врт. Ова

"дивна ноћ, мирис који је допирао са мора и са

цвећа, блистање звезда и удаљена ларма из луке, све то полако поче да мири њене узнемирене нерве. Ишла је тако стазом, спуштених низа се руку, ма-

_ лаксала од узбуђења и нервозног плача, песак је

шкривпао под ногама, а у наоколо су попевали цврчци. Мир је миловао. Корачајући тако она набаса на једну клупу на којој је седео неко Преплашила се и хтела натраг. Али се у то непознати покрене и

" она га позна. Био је Владимир.

— Владимире, — тихо зовне обрадована, ни сама не знајући зашто. о Оч окрене главу. За тренутак је не позна, а

· 1 -То сте ви Лијерка. Хоћете ли сести%