Покрет

покрЕТ 165

Она ћутећи седне, а руке са ружом тихо спусти

"у крило.

Ћутање.

— Што овдје чините» — упита најзад она, али тако тихо, да се једва чуло. — Сањаритег

"Он је погледа искосице. Њен профил, са лако уздигнутим врхом малог носа и са нешто краћом горњом усницом која јој је откривала крупне и млечне зубе, оцртавао се јасно на звезданом небу, На челу јој је почивао траг електричне светлости која је допирала кроз гране чак од јарко осветљене хотелске терасе. Била је толико лепа да Владимир ништа не одговори. Али она ухвати његов поглед и исто онако тихо, али јасно, д: се свака и најмања промена гласа могла чути, упита:

— Што ме тако гледате» — и несвесно пређе руком преко косе и лица, као да хоће да се увери је ли све у свом реду.

Он се осмехну.

— Ништа. До сада нисам знао да сте толико лепи. -

Она скупи своје танке обрве. Владимир живахну и поче говсрити:

— Не љутите се, Лијерка. Ја знам да вам је непријатно ласкање. Али је овде по среди сасвим друга ствар. Зар ви нисте приметили да често пута човек познаје извесну личност данима, месецима, годинама, а да и не примети да та личност има, рецимо, дивне очи, или нежан глас, или да је уопште према осталима, које познаје, права лепотица. ИМ онда неком најбаналнијом приликом, неком случајношћу, открива ту истину, која је дотле била позната целом свету, а само њему не. Ето, то се мени догодило. Ја вас већ неколико нелеља познајем, а сада ми се чини као да вас први путу своме животу сретам. Видим вас где седите ту крај мене, профил вам се оцртава на небу, очи вам се светле, глас вам је тако нежан и топал, и ја долазим у забуну; зар вас досад нисам познаваор и зар сам могао живети крај такве лепоте и не примећујући јег

Лијерка је нервозно кидала ружине листиће и бацала их у крило.

— Да, — примети она горко, — и онда једне тамне ноћи...

— А што да то сазнање не дође и ноћуг упорно настави Владимир коме је и самом било бљутаво оно што говори.

— Мучите! Зар не чујете» — прекиде она одједном, мењајући расположење. — Слушајте, слушајте !

Испод самог обронка где је била клупа пролазила је барка и неко је сонорним и пуним гласом певао пратећи се гитаром. У прво време једва да се чуло.

— Ја не чујем ништа.

— Како не чујете! Слушајте само! — и Лијерка се лако дотаче Владимирове руке.

(Он сав протрну од додира и упи се погледом у мрак.

— Да, — рече, — чујем. Неко пева.

Глас је полазо управо са мора, чуло сеи пљускање весала, али се сем густе масе воде није нушта випе разабирало. Барка је, значи, морала пловити испод самог сбронка Лијерка се сва предаде слушању и заборави да скине руку са Влади мирове. Било је тако дивио, седсти на усамљеној

клупи н слушати песму која се полако и достојанствено диже са пучине и завлачи у ћутљиве и мрачне крајеве пејсажа. Било је још дивније, што су песму слушала два бића, дотле страна једно другом, а сада тако блиска, чак сједињена лаким додиром руке.

„Драга, — чуо се певач, — зар си заборавила да сам ти три године уходио траг, пет година једино о теби ћеретао, а само те једну ноћ имао у наручју...

„Лепотице моја, зар ћеш допустити да нашим путем крај мора нико не прође и да црвени цваст алоја увене од туге...“

Глас се све више губиои најзад потпуно замукао.

И Лијерка и Владимир не помакоше се. Најзад се она сети да још држи руку на руци једног скоро непознатог човека и уплаш«но је трже.

— Мањифико — рече.

— Да, дивно, — уздахну Владимир, коме од једном би жао што је песма престала.

Лијерка хтеде нешто да каже, али се скоро у непосредној близини њиховој чу снажан акорд са гитаре, па одмах затим глас:

„Море је као и моја драга: и оно има увек плаве очи и кад се смеје и кад се љути,.,“

Тај што је певао, пео се од обале литицом. У истом тренутку стазом проблеска женска прилика у белој хаљини, а одмах затим узуче песма прекинута на мах и чу се притајан говор и узвици па кораци који се ускоро изубише у даљини.

Владимир устаде са клупе и нервозно поче

отресати свој шешир. Лијерка не рече ни речи.

— Јесте ли је позналиг — упита најзад Владимир. = Не.

— Олга — кратко изјави младић. — Ово је

била Олга, а певао је Рачић, Зар нисте познали његов глас»

Тишина. Чује се како пучина невидљива дише.

— Видите, -— рече Лијерка после кратког ћутања, — како имам лијепу ружу. — И она пружи према њему цвет, сав очупан, са тек неколико листића око прашника.

Он је узе полако за руку, а не примети ни иронију у њеном гласу, ни бедне остатке лепог цзета,

— Да, –- одговори — дивно мирише. — Затим се спуста крај ње на клупу још је увек држећи за руку: — Никад нисмо били у прилици да прого-

воримо... овако на само... и о паметним стварима. Од првог тренутка, ви сте учнинили утисак на мене, допали сте ми се, и цело сам се ово време занимао за вас.

— И избегавали ме!

Узвикнувши ово, Лијерка сва поцрвенг и, спустивши главу на груди, заћута.

— Можда, — одговори Владимир, све више се ослобађајући дрхтавице која га беше обузела, можда сам вас и избегавао, али и то није било без узрока.

— Какви је узрок могао постојати, када се ми нијесмо готово ни познавали

— Баш зато што се нисмо добро познавали! — узвикну младић пуштајући девојчину руку и устајући са клупе. — Да, Лијерка, вама се то чини тако чудно и смешно, али је ипак тако. Да сам вас познавао не би било узрока. И ето, чим сам вас мало боље упознао, узрок је нестао, управо,