Покрет

166

покрЕТ

ја више не верујем у њега, не верујем да он постоји, да је постојао и да ће постојати, Видите, сада чак седимо први пут насамо, разговарамо, смејемо се, а свега тога до сада није било.

— Ја не разумијем ништа. О чему говорите»

Владимир поново седе на клупу и овај пут је

узео за обе руке. Биле су хладне, ледене. Она их није отимала. -

— Ни ја не разумем. Можда ова дивна летња ноћ, можда ова песма што смо чули, можда и то што ви крај мене седите, али ја сам некако нарочито срећан и задовољан, Чујте ме Лијерка! Ја се можда нећу умети лепо изразити, али ја то осећам, па се надам да ћете и ви то осетити. Зашто смо се до сада туђилиг Од првог тренутка како смо се упознали, ми смо стали да се клонимо једно другог, и као да се љутимо због нечега. Сећате ли се оних првих излета» Једном сам вам понудио руку, а ви сте ме грубо одбили и остали и даље да се поштапате нечијим штапом и да се тако пењете уз

Душан Кокотовић:

брег. После тога ја сам се сасвим охладио. Или не!

Ту је био неки други узрок, Неко ми је нешто испричао, неку малу трагедију која као да се вама догодила, и да сте због тога та«о повучени и ћутљиви. МИ онда још нешто! Увек смо се из прикрајка посматрали. Зар није таког Увек се посматрамо и гледамо, а чим то једно од нас двоје примети, онда се оно друго мршти и окреће главу. Најзад онај наш последњи разговор на железничкој станици кад смо чекали Димитрија и Олгу. Лепо сам осећао да је нешто неразумљиво стајало између наси није нам дало да се разумемо. А ето сада, ви сте пришли и сели и свега је нестало, свега, то и ви морате осећати, морате Лијерка, иначе не би седели овако и слушали све ове глупости које говорим. _

Владимир одједном заћута! Лијерка је гледала право у њега.

— Би хтјели да вам речем, што је то стајало између нас — упита она. -

Младић јој лако стеже руке и климну главом.

Трогир, стара обала“