Покрет

964

зило и за тренутак личило на неку паклену музику;

осећао се задах слане воде, покварене рибе, смоле,

заједно са мирисом свеже поморанџе и лимуна што су истоваривали из неке једрилице, са израђеном и дречећи обојеном Мајком Божијом под крмом. Па ипак, под овим дубоким и једрим небом, на догледу бескрајне пучине која се ваља тамо из Лападског рта, све се то стапало у нешто безгравично лепо, шарено, чило, животворно. Пред тим призором и највећи песимиста мора да се осмехне и разгали, а страшљивица да се окуражи.

Не прође ни читав час, а Владимир се већ враћао из хотела у пратњи Димитрија. Док је расклимитан фијакер трескао и тандркао целом дужином Гружа ка железничкој станици:

= Скупићеш, — говорио је Владимир другу, — све ствари, и њене и моје, и понети за Београд кад ти пођеш. Уосталом, — дода, — ако је пронађем у Сплиту и вратим, пропутоваћемо преко Дубровника и узети ствари. Да. Главно је да их скупиш и да их чуваш. Видиш, ја нисам имао времена. Треба стићи.

Димитрије је путао.

— Да, још ово, — настави Владимир трудећи се да говори што сталоженије. — Још јуче дала ми је упутницу да дигнем са поште неки пакет. Узми и њега. Ево.

· Испративши Владимира, Димитрије постоја још један тренутак, гледајући за возом како излази из станице и окреће на окуци, и онда крене натраг пешице. На једном тихом месту он застане и извади из џепа ону стварчицу коју је био нашао у соби број 25. Била је то Ленина иконица, са прекинутим златним ланчићем. Димитрије је гледао ту малу стварчицу, а дуго задржаване сузе појавише му се у очима. Он се није стидео.

Са пристаништа је долазила рика неког океанског брода, који је полазио на пут.

ХХ.

Тек око три часа по подне врати се Димитрије у хотел. Био је сасвим малаксао и сломљен. У соби нађе неред и вашар. На плоду један отворен ковчег и на њега набацане без реда ствари. На једној столици стајао је други, већ утегнут у кајшеве. Њега збуни ова узбуна, али му Вељко, који дође преко балкона из девојачке собе, носећи преко руке неке женске ствари, одмах објасни.

— А, дошао си... Видиш, ми се селимо. Не могу дозволити својој сестри, а и Катарини, да и даље остану у овој одбегличкој атмосфери. Ти како хоћеш!

Димитрије се осмехну. Вељко настави даље оним истим тоном, крупним и званичним, и непрестано се као љутећи на Димитрија, као да је овај виновник свега овога,

— Пошто си ти ближи Владимиру и... Уосталом, ја не желим да се мешам у те породичне догађаје. Мислим да ћеш примити на себе...

— Ствари, је ли Да, да, не брини. Владимир ми је то већ ставио у дужност, не брини.

— А... врло добро, врло добро. — Затим, постајући љубазнији: — Ти овде остајеш, ар

— Не знам, нисам о томе мислио.

— Не мислим овде у хотелу, него уопште у Дубровнику. Гадна ситуација, нарочито за тебе. Ја те, драги мој, гошпуно разумем. Такви догађаји по-

покрет

кваре човеку сваку вољу и на живот и на... љубав. Али треба поднети судбину мушки и храбро. Да, и такве се ствари по неки пут догађају у животу, и не треба зато клонути, никако не треба клонути.

Вељко слагаше ствари у куфер и то са толиком ревношћу, да на послетку. поче говорити и о томе, како све стоји до начина паковања и да он, Вељко, уме врло вешто да пакује ствари, а да се оне ни мало не изгужвају. .

— Кад после извадим панталоне, испод пегле. Али треба умети, дабогме,

Димитрије га није слушао. Седео је за столом, са главом међу длановима, и гледао кроз отворен прозор: пучином је пловио бео путнички брод, глатка водена површина се блистала као углачан челик под сунцем, а небом је виорио дим са брода, бацајући по светлој води модре сенке.

Уђе Олга,такође носећи неке ствари, за њом Рачић. Олгу већ беше прошла туга, лице јој се сјало и брбљала је по своме обичају, безазлено и мило, као врабац.

— Што смо нашли диван стан, Мићо! Божанствено. Тераса, акације, руже, поглед на цео Дубровник и море, па онда пуно леандера. Не, то се речима не може изрећи! Ја сам просто усхићена. — Одједном сетивши се: — А ви нећете с нама»

— Неће, — одговори Вељко стежући кајше. — Он остаје овде.

Димитрије се опет осмехну.

— Да, — потврди и он, — ја остајем овде.

Али Олга је већ говорила о другоме. Жалила је. што је покварен излет у Цавтат на фесту Госпе

од снијега. Рачић ју је тешио. — А колико смо се спремали! — уздахну она.

— Можемо још и стићи... Један вапор парћива около пет ура.

— Не, не! То не би имало смисла, — па вођена мислима, она се нагло окрене Димитрију: И ви Шо нисте могли спречити, а овамо сте је кобојаги волели. Срамота, срамота, Мићо! И још имате образа да ту тако седите мирно у соби и...

Димитрије уздахну и обори главу, а Вељко, сав нарогушен, поче грдити Олгу, која се беше опет расплакала,

Најзад дођоше факини, покупише куфере и однеше, а Димитрије остаде сам у соби, са Лени. ним стварима вемарно баченим на средину собе.

(Оз беше у некој врсти затупљености која долази после великих узбуђења, и седео је тако непомичан и гледао у једну те исту тачку, негде на поду. То поподне му прође тихо и неприметно. Само је у два маха скакао са дивана, прилазио вратима, хтео да изађе, али се после кратког ломљења враћао поново на диван и још утученије настављао да седи. Једном је опет ненадно пришао Лениним стварима и сав цептећи почео да разасгире њене зао стале хаљине по поду, по столу, по креветима. Гладио је глатке свилене материје и тепао им, као да га могу разумети, а онда заривао лице у миришљаве боре сукања и блуза и дуго, дуго, упијао у себе онај мирис што долази од већ изветрелог пар. фима, помешаног са мирксом тела и коже, што ју је одело примило у себе од додира. Онда је дошао к себи, погледао у оне разастрте хаљине, уплашио се самога себе, почео их журно купити и трпати у

а оне као

куфер и најзад га затворио и кајшима притегнуо.