Покрет

покрет

263

у мало не дође до скандала, где беху отишли да распитају за стан Богољуба Кнежевића. јер се одатле морало почети, а да је баш Кнежевић онај, у то нису сумњали ни Владимир ни Димитрије. Чиновник који их прими био је богињав и флегматичан. Саслушавши их врло пажљиво до краја, и бележећи при том потребне податке, он после кратке паузе подиже своје буљаве очи.

— Можете ићи, — рече. — Изволите доћи по податке по подне... Не, сигурније је сутра пре подне, — поново завуче своје рошаво лице у акта.

Владимир се у неверици осмехну.

— Извивите господине, — рече он узбуђено, нама није до шале. Мислим да вам је довољно јасно о чему се овде ради и да нам није до губљења времена. Изволите нам одмах...

Чиновник флегматично зазвони, жандарм:

— Уклони господу ; сметају ми.

Владимир плану и ко зна како би се ствар свршила да у канцеларију не уђе упривник вароши.

— Ствар је у овоме... — почне задихано Владимир. — Моја је сестра ноћас одбегла и ја желим да осујетим, ако је могуће, катастрофу. Треба је спречити да не отпутује из места.

= Пардон, — прекине Управник, шашољећи неким актима, — с ким имам част>р

Владимир рече име и титулу сарадника једног од виђених престоничких листова.

— А... мило ми је. Изволите сести.

Али младић остаде на ногама. За то време Управник испосла чиновнике на станицу, на пристаниште. — Хотел Империјал, соба бр. 25, — објави љутито богињави и, тешко дишући од дебљине, седе на своје место.

— Са вама ће поћи и један мој чиновник, да вам се нађе на услузи, — и Уаравник, утегнут, на помађене косе, са лако и удворички истуреном главом у напред, испрати их до врата.

У хотелу настадоше опет бесконачна објашњења. За госпођицу се није знало ништа. Господин пак, отпутовао је ноћас. Владимир је опет хтео пошто-пото да уђе у собу бр. 25 и да се лично увери. Дође и власник хотела, спечен, црн, шиштећи на нос и поцупкујући при ходу.

— Јасно је речено, — рече он пискаво и развлачећи на слогове, — да је господин, кога господа траже, отпутовао.

— Ја имам права да не верујем.

— Молим не вичите толико.

У ствар се умеша полициски чиновник. Власник позелени и онако суви штркљаст, одскакајући при ходу као да су му ноге од федера, пође напред. Пешеви дугачког црног жакета плели му се између ногу. Али пред собним вратима, Владимира остави храброст и не смеде ући. Он се наслони на довратак :

— Уђи ти, Мићо.

Појави се и собарица Марија и прикључи се групи око врата.

— Па господин...

— Пусти! Ћути! — писну власник и поче трљати љутито свој прозирни нос.

Димитрије и полициски чиновник уђоше. Остали остадоше пред вратима, у ходнику. Док су се отварала врата, Димитрије беше сав претрнуо

а кад уђе

и изгубио потпуно присуство духа, али није имао због чега да се узрујава: соба је била празна и још нераспремљена. Сетите се читаоче собе коју остављате полазећи на пут и како она изгледа кад последњи пут баците поглед на њу. Кревет у нереду, како се -устало из њега, по поду хартије, изгужваче новине, отпадци од цигарета умиваоник сав мокар, у лавору пуно сапунице и воде, сломивена четкица за зубе и празна бочица „Одола“ крај употребљеног „жилета“, на орману отворена крила и зјапи празнича, по којој се грчи једна празна и разваљена кутија... Тако вам је изгледала ова соба, у којој је кревет још чувао под покривачем топлоту оних што су побегли. То је било још топло, али напуштено гнездо.

Чиновник је завиривао по соби и мумлао. Димитрије се није одмицао од кревета. Стајао је тако и буљио глупо и без мисли, свестан само бола који га је гушио. И одједном поглед му се задржа на једној сјајној стварчици која је лежала на малом жанилском тепиху крај кревета. Нико није гледао у собу, полицајац је претурао по умиваонику. Он се саже и шчепа ствар са тепиха. Затим је спусти у џеп и грчевито стеже. Колена су га једва држала. а срце му је летело по грудима разбијајући се о њих.

— Госпођица је овде ноћила, — пришану полицајац поверљиво. — Једна укосница, овда...

Али ни после овога Владимир не клону. Он одјури са Димитријем на пристаниште, у Груж, још увек у уверењу да неће бити доцкан, да ће је из ненадити и задржати на излазу какве куће у пред: грађу, или на улазу у какву лађу. Машта му је стварала најневероватније сусрете и најсрећније расплете. Тако, како му она наједном прилази, румена, мила, како му пада око врата и како се смеје: „Ти си мислио... Сзе је ш»ла, ја сам се само шалила. Хтела сам да видим шта би ти радио, кад бих ја уистину побегла.“ Он је укорева, али благо, хвата је под руку и враћају се у Дубровник. „Хоћеш ли, — пита он, — да попијемо прво белу кафу. Ја сам тако уморан Збиља си ме претргла. Она пристаје и прибија се уз њега. „Опрости ми“. Али, тако се што ретко дешава. Податци су се слагали. Из хо-. тела је господин „изволео изаћи“ у пет и по часова. Један пароброд је кретао за Сплит у шести по. Није било сумње. Од комесара доби обавештења:

— Црномањаст, отмен, у пратњи једне госпођицег Сасвим тако. Огпутовали су. Врло се добро сећам, јер је било мало путника, а господин је при том са госпођицом имао прву класу. Молим, молим, нема на чему. — Завио се у дим са своје „енглсске“ луше и ушао у уред.

__ Два пријатеља су стајала на кеју, под већ врелим зрацима сунца, и гледали се тако без речи, док је око њих тутњао у пуном јеку живот.

— Пар Владимир се трже. — Стићићу их! — поуздано рече.

(Он се за ово неколико часова беше силно изменио. Лице му добило сиву, скоро болесну боју, очи му упале дубоко у дупље и изгубиле сјај.

Пиштаљке, звека ланаца, довикивање и сочне псовке, пљускање воде, шиштање нагло пуштене паре каквог пароброда, писка тица у ваздуху, шкрипање дизалица и пиштање сирсна, све се то мешало, гурало једно испред другог, стапало у једно, разила-