Покрет

962

ПОКРЕТ

„флертујете“ и оних несрећница што се продају за новац скоро да нема разлике: једне проституишу тело, а друге душу. Шта је страшније, остављам теби да закључиш. Зар те није страх онога што се дешава пушачима опијума, морфинистима, кокаинистима 2 Прво једном па други пут, итако до оног дана када то постаје животна потреба; као ваздух, као вода. Срце ће ти отупети, нећеш моћи више волети. А шта је живот без љубави, управо живот са испрпљеном љубављу, јер пеш, хтела не хтела, са сваком „причом“, на сваком у лу, оставити по мало од ње» Лено, дртга Лено, то је пустиња и мени се срце стеже видећи те у духу како се-губиш у жутом пешчаном бескр ју једног прерано испрпеног и штурог живота. Одбаци све што је на тебе набацила мода, испетљај се из мреже модне философије и почни се бојати Бога. Јер Он постоји, поред свега твога смејања на ове речи; ми га не схватамо, не поимамо, не можемо да се уздигнемо до сазнања, али Он је ту и ми сваки час осетимо његову моћну вољу. Бој га се, јер је Он у теби самој; не одбацуј га, требаће ти утеха његова.

Ти си у грозници, ти си болесна, освести се! Занеће те сујета; да би постигла шта хоћеш, постаћеш каћиперка; каћиперство је страст. А где ће љубав тада нећи места у твоме срцу, обузетом жељом за допадањем свима, љубав која тражи жртве и одрицања» Па чак јеио о што се назива слободном љубављу, чак је и то ближе правој љубави, него то хуљење које ви тако невино називате флертом.

Радујеш се због неке своје победе над Антуном, а то је све заблуда Ја не познајем тога господина, али из онога што си ми о њему написала, излази да је добар човек. И видиш, сва је твоја срећа до сада била у томе што си наилазила на поштењаковиће и добре душе. Сети се да си једном наишла и на једног, што није имао много 06зира. Лудице, живот хоћеш да упознаш! И то којим путем! Бог нека те чува.

Не могу више да ти пишем, јер ме и сувише боле и вређају истине, које морам да ти говорим. Кад би бар трећину мојих савета послушала! Чувај се, чувај се, нарочито се тих твојих „победа“ и „упознавања“ чувај. Ономе никако да ниси одговарала, никако, некако. Оз је сп.собан на све.

ЈЉуби те много, много пута, са жељом да те што пре загрли, твоја Цана.

Р. 5: Ципеле су ти јуче одпослали. Била сам и код твог тате. Он је као и увек готов да нас пецне. Стари женомрзац. Него деста, Ц.

ХЛ. — Ну, брате, видиш, како бих ти казао... плео се Димитрије, — Једном речју, она је здрава

и жива... Све се, на крају, може поправити и не треба клонути духом.

Владимир је с неразумевањем и као бунован гледао у друга. Катарина је била бледа, Вељко је корачао тамо и амо и пушио, Олга је у крају, сва погружена, плакала, и сузе су јој потоком текле.

— Шта то» Та не заплићи... Говори, говори !

Вељко приђе и разговетно проговори: |

— Лена је побегла. Има и једна цедуљица,.. као у роману. — Окренувши се Димитрију: Дај му је!

Владимир се упијао у оно мало парченце хартије, отргнуто из Димитријеве руке, у оно шаблонско: „ја волим и бежим.. опрости...“ и друго, а руке су му отказивале послушност и дрхтале као суха трска под ветром. Беше изгубио глас, паи моћ схватања; кслена су му поклецивала. Али то потраја тренутак. Он се исправи, погледа све редом у лице и промуклим, али енергичним, гласом :

— Зашто стојите 2 Дајте ми капу, капу ми дајте!

Димитрије не изгледаше јуначно и поред сталног: „Све се још може поправити... не треба кло: нути...“ — јер он у ствари беше потпуно утучени језик му је радио више по навици и махинално, него свесно. Сваки час му се очи водениле, и једва је некако успевао да не груне у плач. |

— Капу, капу! викао је Владимир, кога беше после тренутне клонулости и неодлучности спопао бес, јурећи по соби, а ни сам не знајући шта тражи.

В ата се отворе и хотелски слуга, обријан као какав Енглез, уђе у собу.

— Господину Јботићу једно писмо, — проговори он шиштећи, јер му је глас био упропашћен или назебом или неком гадном болешћу. — Било

је остављено ноћас код вратара са налогом да се преда господину још пре доручка. Изволите.

Сви зауставише дах. Нервозан, не гледајући ни у адресу ни у рукопис, Владимир здера завој и растави љубичасте листиће. „Мили Владимире“. Не, не! Глупост! То неје од Лене. Он згужва писмо и баци га у кут. Олга је била престала са плачем, брисала зацрвенеле очи и штектала, као мало дете.

— ме плачите, — окрете се према њој Владимир. Затим: — Ако хоћеш, Мићо, пођи.

Оставши сам са девојкама, Вељко мргодно рече:

— Да нисмо и ми овде умешани, смејао бих се.

— Зашто

Вељко погледа круто у Олгу и пакосно:

— Зато што је смешно!.. Обриши се и престани слинити.

Брзи ход и свеже јутро, а онда и онај свакодневни покрет на улици, оно шаренило, живост, · одломци разговора, смена, повици продаваца, лупа коњских копита по камену ста. цу, зврјање точкова, разна звона, мала, велика, са Госпе, са Розарије, са Св. Влаха, са Мале Браће, која звоне сва у један мах јер је празник, жупљанке, конављснке, морнари, жупљани у оделима крутим и блиставим од срмен злата, бокељи са токамг што се преливају на сунцу, беле и модне прзлике странаца, факини поређани око Орланда, ле ршава и разнобојна одела и сунц брани купалишних дама, све то мало по мало одвајаше постепено Владимирову лажњу и мисао од онога глевног, и он се мало умири. Поче хладније и прибраније мислити.

— Па добро. Где смо се нас две будале упутилерг — упита наједном.

Димитрије је био толико погружен да и не разумеде питање.

— Ако, — рече.

То јутро, то дивно и сунчано празничко јутро, како је остало мутно у сећању доброг Димитрија! Владимир га вукао, пели се у хотеле, возили фијакером, разговарали са неким људима, неки се сме јали, неки били хладни, неки и сувише благонаклони, распитујући се о годинама одбегле, о изгледу, један се опет, чувши да је Владимир „само брат“, грубо насмејао: „А ја сам мислио...“ У полицији