Покрет

ПокРСТ

261

тренутак не престајаше да мисли о оном. главном, и чим се вратар окрете, она скоро без даха шмугне у мрак.

Пред капијом је дочека Богољуб. Он прихвати њен куферчић и ухвативши је око паса, повуче је у сенку, на другу страну пута. Лену је тресла

грозница. ; — Видела си Лијерку > –- Да. А ти»

— Замало да се нисмо сукобили на улазу.

— Вратар је седео и писао. Бојала сам се. Хајде, зашто стојимо.

— Чекај. Да прође...

— Страх ме је. Могу се пробудити.

— Пег!

Повијајући се као пламен свеће на ветру, нереална у оној месечини и тишини, сва у црном, бојажљив, се прибијајући уз ограду, пролазила је Лијерка. Лак ветар лепргтао је њеним оделом. Лена је једва стајгла на ногама и одахну тек онда, када се Лијеркина сабласна прилика расплину у даљини. Још су се једино, с времена на време доношени ветром, чули њени ситни кораци, па и тога нестаде, У ноћи остадоше два срца, једно мирно и победоносно, друго узнемирено и скоро поманитало.

— Брже, брже!

По путу су блистале барице, мирисала је оквашена прашина, са лишћа вињале са сваким најмањим дахом ветра кружиле се заостале капљице кише, море се по обзорју покривало лаком маглицом, према југу, грозничаво сјајна, треперила је својим црвенкастим сјајем звезда Даница, а две прилике, чврсто припијене једна уз другу, провлазиле су се кроз густе и црне сенке и грабиле кроз скоро пуст Дубровник.

— Чекај ! прекиде Лена ово мучно ћутање и пребрзи ход. — Не могу тако брзо, нестаје ми даха. Богољуб се насмеја, и онако вижљаву и лаку,

подиже је и потрча.

— Не, не! — промукло врисне Лена.

У сусрет им је ишао неки човек, мало накренут на једну страву; велики обод шешира сенчио му је скоро цело лице, од кога се видела само мала бела брада, потшишана у клин. Са једне и друге стране Страдуна ћутале су мрачне куће.

Опет пођоше једно крај другог. Онај човек прође. Ала у сенци гра ске капије Богољуб је опет подигне у наручје, и овога се пута Ленине руке савију око његовог врата. Уснице су јој биле осушене и вреле, очи фосфорно светле и влажне. Пољубац је скоро загуши. Без даха: ђ

___— Шта ово радимо

Пред самим улазом у његов хотел, Лена се сети :

— Боже, ја сам нешто заборавила!

__Еој се враћала веселост. Била је као у неком пијанству.

— Важно»

_ — Врло важно! — подсмену се она. — Једно писмо које ми је синоћ стигло. ;

Он озбиљно предложи, ма да му ни на крај памети није било да се враћа:

— Да се вратимо по њега»

— Којешта! — рече она. — За писмо од другарице !

Било је скоро дирљиво слушати њен глас, са толико поверења и љубави. Али кад уђоше у хотел,

њено ведро расположење одлепрша и она поче по: клецавати. У једном тренутку хтеде чак да се откине од његове чврсте руке и да се што пре нађе на улици, да одбегне. Пред отвореним собним вратима застаде неодлучно. Соба је била мрачна. Богољуб је шашољио руком по зиду тражећи упаљач.

— Одмах... Та где је» Ана!

Светлост шине и баци танку Ленину сенку у ходник. Била је бледа. Отворених очију. Дрхтавих усана. Влажних дланова. У отвору врата, са шеширићем од плетене сламе, украшеним са два-три класа жита, црвене булке и плавог кукоља, у скромном сивом костиму који се приљубљивао и сувише присно уз њене бокове, Лена је личила на многобројне слике младих девојака и шипарица, на слике француске школе са називима: је рштетрз или Је гауоп де 5оје!. Али Богољуб није много марио за лепе слике и он је повуче у собу, чак мало грубо, и не чувши једва чујно, гушено плачем:

— Не, не...

Врата се затворе, кључ се окрене двапут... Онда се још један тренутак, пре него што ће се све утишати, чуо његов весео и снажан глас:

— Сваки је ковач... Бог... опредељујемо.

Велики часовник у холу избије дванаест и дубоки метални откуцаји тромо се почну пењати величанственим стубиштем да се мало касније изгубе у дугим ходницима, застрвеним црвеним теписима. -

(О, пријатељи! Те ноћи примети једна сањалица са свога прозора да се са звезданог неба откиде једна звезда и да се, остављајући за собом сребрнасти прах, изгуби у плаветнилу. Узнемирио се и туга је пала на његово добро срце.

Заборављено писмо које смо отворили ја и ви, читаоче, пошто она, којој је било упућено, није стигла да га прочита.

Београд, августа 1921. г.

Лено, Лено, не могу да не напишем оно што мислим: ти си постала право мало чудовиште са својим назорима, појмовима и животном философијом. Ја се искрено згражах над твојим писмом, чак сам и плакала, и право да ти кажем, ја се бојим, мене је страх, да ти се штогод не деси у животу. Речи ми засед»ју, мозак ми отказује послушност, ја не могу да изаберем фразе којима бих ти изразила и исказала своју идеју; твоје ме је писмо сасвим смутило. 3 'ачи код тебе нема љубави, значи да јадног Димигрија ниси ни волела. Обмањивала си и себе и њега. Ма шта рекла, тако је. Права љубав не пролази лако, ране које она остави треба дуго лечити, да бар колико толико зарасту, а код тебе је све то прошло за неколико часова. Место срцем, волиш разумом и то зато што ти се хоће, а љубав се не вара разумом, њој је потребно срце, и долази кад она хоће. Тај твој флерт је изазивање и понижење љубави, њиме убијаш све што је лепо у теби, и добро, и племенито. Зар се не бојиш кад спушташ љубав до обичне забавег Флерт су измислила људи без срца, циници и скептици, и то је ругло данашњег друштва. Воли се једном, или двапут, па и трипут у животу, а не месечно, недељно, свакодневно. Говорим о љубави и о флерту као да је то једно и исто, мада ти пишем: флертујем са свима, не волим никог, — јер између вас што