Покрет

покрЕТ 285

појавити, наши новинарски другови били су предусретани примљени н испраћени са симпатијама и великом пажњом: банкети приређивани у част гостију били су освећени говорима мештанских првака пуним топлоте, одавања признања. штампи и њеној моћи, речима пуним вере у вредност писане речи ши уздања у велику будућност отачаствене публицистике. Као одговор на то дошли су у неколико листова написи пуни шегачења с Конгресом и онима који су схватали озбиљно и тај Конгрес и новинаре: помињало се ко је од учесника и где шта појео и попио; истицала се примитивност оних приморских домаћина који су о мисији новинара, говориљи са дрхћућим гласом, — укратко, од целог излета и пријема новинара на Приморју направљена је једна ничим неоправдана лакрдија. у Други случај повреде гостотримства, је знатно тежи. да време последњих нереда у Арбанији неколико наших пуолициста нашли су се на земљишту арнаутске државе упућени тамо од стране својих респективних редакција као дописници. Они су биљи гости у неколико арбанашких кућа, у извесним и по неколико дана; они су примљени под арнаутске кровове са свом пажњом коју Арнаути указују го-

ВОЈВОДА МАРКО МИЉАНОВ ла

стима; њима је дато најбоље место за, одмор; пред њих је изношено најбоље арнаутско јело и пиће: они су били дворени онако како су у добрим српским сељачким кућама дворени свекри од младих снаја: све што су домаћини угодно могли учинити учинили су им. На који су се начин одужили овим арбанашким домаћинама наши дописници% Тамо, лок

су још били у њиховим арнаутским кућама, тамо су им за-

хваљивати на тостопримству: овде, у Београду, написали су У својим извештајима о арбанашким ломовима да су вашљиви тако да се у њима одморити не може: да су им јела отужна и несварљива, да по њима шлива, лој и масло које заудара, ш т. д., и т. д. Ништа им није било добро у тим кућама, и ништа лепо у односима тих људи с њима, дописницима. · -

А како је сасвим друкчије писао о тостопримству тих Арнаута велики Марко Миљанов, и како би он, да је писао о нашим Џриморцима, казивао усрдне речи о гнездима на-

ших људи на Јадрану исшуњеним хиљалуголишњим традицијама ! : Е

У својој књизи „Живот и обичаји Арбанаса“, у глави 2 Ростопримству, ево шта каже човек који је читати (и писати научио под старост, и који се пред својим читаоцима, не једном извинио због своје невештине у шисању:

љАколму кућу разминеш и од трошка, га штедиш, увриједио си та. Ако му у кућу дођеш част си му шринио, који си његово шме ши његову кућу између другије, уочио: па ако је кућа сиромашна те нема у њу што за мусафшра (госта), он ће тражит чега нема, па неће питат пошто је ока ономе што купује само 'оће да га шма за госта, сматрајући се срећан што га наша у такву прилику ђе му се образа тиче. Они немају обичаја да реку ономе који му кући иде: „Не мож' у моју кућу коначит јер немам љеба да ти дам“, но му је кућа, отворена, па било или не било што за госте...

„Они (Арбанаси) мало лијепо и добро одвише пофаљују, а мало неваљало сургуништу, мимо другога народа... Тако се фале и натјету за тостопримство, не само ко више има ши више даје, но који га љепше (умшје дат, па и мање ако је. Они који га гајретом (с весељем) и веселијем срцем даје од њега овако весео и (урошћен иде; а ономе што и' је натмурен и невесео више нанио н нашио, товоре му: „Добро не (нас) наједе и напи, да бјесмо волови; али пошто бјесмо љуђи, немаше да ши да онога пића којијем се љуђи напајају“. И зашста је Арбанаса лако дочекат ши гостит, што ћеш му гођ дат теке му га умијеш дат здобром вољом. Зато се они не стиде, који су сиромашни, од оније што су богати те имају и дају мусафирима више но они који мало имају, но ш' говоре: Ако имаш више да дајеш пријатељу, а оно немаш више срца и образа за пријатеља но ја; моја је кућа отворена, а чеса немам пријатељ ми неће ма' ану нај; мој пријатељ зна, да ја за њега не би живот заштедио, а не имаће (имање). И, ка што је тријед речено, за госта највиша му је светковина трошит а највиша рана и бол срца, ако нема чим пријатеља дочекат!

Ево један примјер од таковије њиније болова да кажем. "

У доба везира Бушатлије, био је један Арбанас, ајдук из 'Ота, чинио зла свакојаква на џаду која је од Скадра. преко Рашше одила. Везир је дао велико благо ко ће тога зликовца уфатит. И тако у неко доба и уфате га и поведу везиру који га пита: „Зашто си она зла чиниој“ Арбанав је река: „Мило ми је било.“ Везир: „Ја те судим на смрт!“ Арбанас: „Па ела!“ иокрену ка означеноме мјесту, а џелат је за њим одио сабљом у руку да га посијече. Кад дођоше близу означенога мјеста, ђе ће га посјећ“. везир рече: „Врни се, Арбанасе, да те још нешто питам.“ Он се врну. Везир, и који су ту били и гледали га како везаније' руку. озбиљно иде К везићђу и џелату, као да се то њега не тиче, но као да за други поса иде, како стаде пред њим рече му: „За сва зла која си чинио, јуначки си ми каза што сам те пита, па те питам и сад да ми право кажеш шта ћу те питат!“ Арбанас: „„Да чујем које ће питање бит 2“ Везир: „Ти си многа зла, чинио, која нијеси мога на доста мјеста извршит без велике твоје муке; па јеси ли био кад на овакву муку, ка што си данас%“ Арбанас рече: „Јесам дваш на вишу но данас.“ Везир: „Која то мука може бит виша од ове а ето, виђи за тобом је џелат који ће ти сад главу посјећ'! Но размисли добро, може ли што горе од тога бит, па кажи право, не осрамоти себе лажом међу оволико љуђи који те гледамо!“ Арбанас окрену главу преко свога рамена, погледа у џелата који озад, уж — њега, стајаше сабјом у руке, а не миче очи с везира, но пази на први мит ока везирова да се не опозни заповијед извршит“ но једанак да гресне ива, врата. Арбанас после мало гледања у џелата, полако ма'ну главом и уздиже вјеђама, те се сви гледаоци 'мога:у сјетит ла би молио ве. зира да га други посијече, а не они Циганин искесеније и стиштеније зуба, на које шкрбиће као иједак, да олакша везиру, а дига сабју више Арбанаса поносито, час пријед да вили везир како ће га задовољит' једнијем ударцем. Арбанас, не уздајући се у везира, не изговори своју миса за промјену Цитанина, па окрену главу к везиру, који му пофтори питање, говорећи му: „Кажуј јуначки јеси ли био кад на овакву муку“ Арбанас: „Каза сам ти пријед да јесам дваш.“ Везир:; „А које су то муке на тебе биле више од овег“ Арбанас рече: „Двапут су ми пријатељи дошли у кућу, кад нијесам њеба има да и дам, но су ми без: вечере коначили; то је обоје било теже за мене од данашњега, јер ће ово данашње штрој, а оно неће никад.“ :

Говорећи ово стресе се вас, поцрвењеше му и уши од некаквога страа и срама; уздишући, колетну раменима и цијелијем тијелом, тобош дако, ками, сакрије своју слабост, која га бјеше најачала, која му се познаје пред везиром и