Покрет

што чвршће повеже поједине делове земље, да буде брана против свих центрифугалних сила, што јачи чинилац унификације. Али данас, кад и некадашњи најодлучнији противници уједињења напуштају свој ранији непријатељски став и кад показују искрену вољу за сарадњу са Србима излишно је да Устави даље остане само Цербер тога уједињења. Овакав какав је, данашњи Устав не желе Хрвати, не желе га ни Словенци; зашто да га држе Срби» Имали би разлога да га држе кад би њим били нарочито огарантовани неки специјални српски интереси. Али то није случај. Видовдански Устав има у виду само заједничке интересе, а према засебним српским интересима, у колико их има, он је индиферентан подједнако као и према засебним интересима Хрвата и Словенаца. Према томе, кад Хрвати и Словенци желе ревизију Устава Срби немају никаква разлога да тој жељи не изађу у сусрет. Данас то могу без икакве опасности за међународни положај земље. И једни и други, и Хрвати и Словенци, хоће да државно уређење више одговара њиховој племенској индивидуалности, и траже да се Устав базира на оном што је Историјом дано. Добро, и тај захтев се да чути. Само не сме бати обмане! Оно што је Историјом дано, то је: Сраство, Хрватство и Словенаштво: „историјске индивидуалности“ су, дакле, не неке области које никад нису засебно постојале, нити могу постојати, него су те индивидуалности српска територија, хрватска територија и словеначка територија. Према томе, илузорно је помишљати на некакве „широке самоуправе“ области, али није илузорна широка автономија Србије (читаве тери-

покрет 387

торије српског племена), Хрватске (читаве територије хрватског племена), Словеначке (територије словеначког племена). Измена Устава у том смеру, која народном јединству не би нимало шкодила, Србима би добро дошла, а задовољила би и Хрвате. Код данашњег расположења и партијског груписања народа, она би се врло лако дала спровести. Данас, наиме, имамо минимални број странака које 03биљно долазе у обзир, тако да би питање новог уређења Државе било питање споразума, по овој ствари, између тих странака. Словенце, стварно, репрезентује једна странка, Хрвате исто тако, и што приме те странке биће примљено од Словенаца и од Хрвата. С тога, ако Срби желе неки пакт, неки соуепап! заједнице са остала два наша племена, сад је моменат да га остваре. И то да га остваре сасвим изван пресије моментане ситуације у Парламенту, који може несметано отаљавати своје свакидашње послове,

Не буде ли се тај аранжман нашао сад, може се лако догодити да доживимо нешто што ће бити горе од зла досадашњега: Хрвати не могу вечно остати сви у Радићевој странци. Јавиће се код њих ускоро нове групе. Неће бити добро ако те нове групе у своја партијска разрачунавања буду могле уносити питање односа са Србима. Јер онда ће се то питање вечно потезати. Данас смо у могућности, и ми и Хрвати, да ту ствар за увек елиминишемо из свог јавног живота. А онда ће она бити елимивисана и за Г. Корошца који ће се, тада, морати задовољити са много скромнијом улогом од оне штоју је имао у досадашњим абнормалним приликама.

ЈЕДНО УПОРЕЂЕЊЕ БЕЗ КОМЕНТАРА

ПИТАЊЕ РАДИЋЕВА НАСЛЕДСТВА

Нико од најближе заинтересованих неће, разуме се, данас признати да питање Ратићева наследства постоји. Јер Радић је још жив и здрав и, што је главно, моћан: и ако је У апсу, он командује врло јаком гласачком вој сом, ша је у Стазу да поклања и одудима посланичке мандате и у опште Ла ствара и обара политичке величине. У таквим приликама није опортуно показивати нестршљење т шнтересовање о наследству. Зато је сасвим природно што се Радићеви шријатеИ, олижи ти даљи, старају да не изгледају нестрпшљиви. ПШрема свом вођи они су, у ове лане кад та је снаштла невоља, сушта пажња и нежност: риже (се као рођаци који рачунају да У тестаменту неће бити заборављени... Без те рођачке нежности према Радићу нису чак ни некоји београдски политичку кругови, а у Загребу она је доминантна. Највидљиавија _ је код Г. Трумбића и осталих шрвака Хрватске Заједнице. Код њих су најразумљивије и побуде. Г. Трумбић је сво пуних песет година, штретендент на место шефа (некруњеног владара) хрватског народа. За време рата он је чак уобравно да је то у истини, и тек кад се вратио у Отаџбину, увидео је да је то оомана: вођа хрватских маса постао је Радић, а Г. Трулбићева популарност није била (повољна «ни за један посланичка мандат. Не мотавши Радићу отети положај, гр. Трумбић је дошао на мисао да, га добије од шредселдника. ХРСС на Пт јујатељски начин, и зато је од јучерашњег супарника постало, данас, пријатељ, а сутра, ако суде воља божја, наследник.

Јер, као што је речено, штитање наследства је постављено. Постављено је лоликом саме ствафи, а не вољом људи. Оно чак и није у јакој вези са Г. Радићевим судским аферама и оним џумоусом који је почео о католичком Божићу п који ће, чини се, преживети токладно време. Било како да се реши ствар ХРСС тред судом, то судско решење неће бити ни од каква утицаја ни на живот странке ни на, позицију О. Радића у њој. Неће, дакле, суд уништити Радића, и то ваада нико разуман и не очекује. Али и без обзира на евен-

ПИТАЊЕ РАДИЋЕВОГ НАСЛЕДСТВА

Питање Радићева наследетво је ту. Оно је постављено логиком самих ствари и догађаја који су се тослешњих 1одина. одитравали, и свако, ко неће да шризна тај факат, чини беемицелицу ради које му се морамо од срца насмејати. Ипак, много заинтересованих, из ближе и даље околине г. Радића, посве разумљиво, неће да пр: знају ту истину. Јер, г. Радић је «још асив, атрав, ш — поста моћан — те, иако је у затвору, он још увек шма доста војске, која је увек, ако ништа друго, спремна и спососма да започне местимично чаркање ес присталицалма Националног Блока. (Све своје мандате подарио је лично Г. Радић онима 'на које је рачунао са ситурношљђу, јер га је заведена маса дисциштинеки слушала. Његова је, даше, и олижа и даља околина зависила била од њега. зависи још и данаг, ша је логички да она не сме покренути то питање наследства. То се види и из држања њихова шрема тг. Радићу (које “је сервилно: лрже се као рођаци који рачунају да бе у тестаменту неће на њих заборавити... Таку исту рођачку нежност према г. Радићу показују и блокашки политички кругови у Београду, али је ајвилљивија код г. др. Анте Трумбића и осталих лидера Хрватеке Заједнице. Ш го је поове разумљиво.

|. Др. Анте Трумбнћ, још од почетка 'свог интенвивнијег политичког рада (који почиње тек стварањем Југословенског Одбора) за време рата, био је уобравио да је шеф хрвапоког тарода. Кад се, атосле ослобођења, вратио у отаџсину, увидео је да то не стоји: вођа јелног дела хрватеоких Маса постао је г. Отјепан Радић, а г. Трумбићева попула јр ност није била. довољна ни за један посланички маштат. Кад је г. Трумбић увидео да. као манархиста, не може отети шефство од г. Радића, одлучио се (а то је опет учинио веома мушеки!) да па од г. отредселника добије на леп начин, као републиканац.

Рекли смо ла шитање т. Радићева наследства није шостављено вољом људи, него логиком самих ствари. Оно чак и