Покрет

покрет

369

истини, и не постоје, нити су се манифестовале 29. марта, нити ће се манифестовати 26. априла, Постоји само једна Немачка, и она је данас републиканска у толико што сматра Републику, момезтано, за најмање зло. У том смислу је републиканац и Хинденбург, који је био препоручно кандидатуру Јарссову, а који је сада, у другом и-бору, сам кандизат консервативгца. Али сутра би та републиканска Немачка постала монарх«“стична, ако би јој се учинило да је Монархија мање зло. А шта ће сутра, за Немце, бити мање зло, то је сасвим независно од личности изабраног Председника Рајха. Немачка је несумњиво данас у превиргању, и тешко је замислити да ће се она, после тога превирања, вратити тамо где је била 1914. године: старопруском режиму. Али исто тако је тешко веровати да ће ова моћи примити као дефинитиван калуп буржујско-парламентарне републике, који је толико стран читавој њеној прошлости,

МУСОЛИНИ ПОНОВО НА СЦЕНИ

Рисе је оздргвио, и изгледа да се жури да увери све који су веровали у опасност његове болести (0 тој болгсти шириле су се свакојаке верзије) да им је стрепња (или нада) била неоснована. У последње време, он је актавнији него што је икад био, а уз своје досадашње дужности, које нису биле мале (имао је Председништво Владе и Минастарство Спољних Пзослова), сад је преузео и Министарство Војн>. Додуше, како се вели, само провизорно. Али, питање је да ли ће овај провизоријум бити тако кратак. Судсћи по узнемарености Опозиције, чини се, ипак, да ће он прилично дуго потрајати. Јер у преузимању Војног Министарства од стране шефа фашизма, Опозиција не глела само једну меру из неприлике, него један смишљени корак. По држању фашистичке штампе, ове слутње Олозиције нису неосноване.

Ствар се, наиме, развијала овако, и тај је развој ванредно карактеристичан и за италијанске прилике и за Мусолинијеву тактику. Пред Сенат је изнесен пројект закоза о војсци, и дискутован је не«олико дана Пројект је наишао на јаку опозицију; против њега су се изјаснили сви сенатори генерали, међу овима и маршал Кадорна (који је сад опет, можда с правом, постао величина у италијазској војсци) и Војвода Побеге, Дзаз. У име Владе пројект је бранио Министар Војни, Ди Ђорђо, и бранио га је верујућа да уза се има читазу Владу, у првом реду самог Мусолинија. Јер Влада је пројект претресала и примила. Кад се мислило да је дискусија већ при крају, дошао је један неочекиван преокрет. У седници од 2. ов. м. узео је реч Мусолини, и одржао један ванредно ефектан говор. Одмах у самом почетку поставио је питање: „В рујете ли ви, часни сенатори, да је рат који је пустошио и сатирао Европу од 1. августа 1914. до 11. новембра 1918. био, у истини, као што се каже, последњи ратр“ — Одговор: Не! На тај очекивани одговор Мусолини је надовезао своја расматрања о фаталаости рата, који прати људско друштво од Каина, и о нужности одбране, а затим је изложио потребе италијанске ратне морнарице и авизтике, ве пропуштајући при том да подвуче колико је фашистичка Влада учинила и за једну и за другу. Са реторске стране, говор је заиста леп, и при-

родно је што је учинио јаку импресију на слушаоце. Али све до последњег часа држало се, да говор има да буде одбрана Владиног пројекта. Може се мислити, колико је морало бити изненађења сиротог Министра Војног, кад је најзад из уста Министрапредседника, у самој седници Сената, чуо, да Влада пројект повлачи и да ће га изнети касније измењена и коригована. Сенат је био олушевљен и решио да се Мусолиниј:в говор афишира у свима општинама Италије. Опозиција је остала забезекнута; кад је дошла себи бало је већ касно. Касно су дошла и њена објашњења, да Мусоливијев скок у Сенату значи, у истини, његов узмак, или пораз, и да стога часни сенатори нису много консеквентни, кад се одушевљавају једним говором Председника Владе којим овај признаје да је пред Сенат изнео јадно недоношче од законског пројекта.

Опозиција није остало много времена да се задржава на овој ствари, пошто јој је пажња ангажована новим изненађењима. Разуме се, жргва Мусолинијева говорничког успеха био је Минзстар Војни генерал Ди Ђорђо, који је одмах предао демисију. Мусолини је ову жртву лако поднео, — у толико лакше што се чини да ју је и желео. Јер овај се генерал некојим својим говорима, а јамачно и поступцима, замерио Фашистичкој Милицији.

Чам се сазнало за оставку генерала Да Ђорђа, неком чудном инспирацијом, сви фашистички ли: стови стадоше захтевати, да Министарство Војно, или управо Манистарство Народне Одбране, које би обухватило и Марину и Азиатику, треба да преузме сам Вођ Мусолини. Први се у том кору чуо Фариначи, који говори, без резерве, оно што нико не сме да каже, али који, ипак, никад не каже нешто што Мусолини не жели. Његов лист, Стетопа Миоџа објавио је, на дан оставке Министра Војног, чланак под натписом: Коме наследствог У питању је, наравно, и одговор: наследство, то јест Министарство Војно, припада Мусолинију. ИМ то само за сад, као први степен. А касније, али што пре, Вођ има да постане истински шеф Народне Одбране. Јер само тако ће се моћи фашистизовати — Војска. Други један фашистички лист, орган бившег генералисимуса Милицаје, И. Балба, позива се на пример — бољшевичке Русије: бољшевици су, вели, после Револуције добили рат. А то су могли само зато што су организацију своје Војске поверили једном од шефова саме Револуције, Троцком. Фашистичка револуција такође, по мишљењу тог листа, није довршена, И зато одбрана револуције, то јест и Морнарица и Авиатика, треба да буду поверене „природном шефу револуције“, Мусолинију. Некоји фашистички листови уопште и не дискутују питање, да ли Мусолини треба да преузме Министарство Народне Одбране; та је ствар за њих изван сваке дискусије, Најугледнији из те групе, /трего, дао се на расматрања о користима које Аг донети Фашистичкој Игалији долазак Мусоличија за Министра Народне Одбране. Ово су те користи: „!. оживеће војнички дух народа; 2. даће се јединство смера акцији Владе; 3. биће све чвршће братство Војске и (фашистичке) Милиције; 4. за случај рата, спрема се победа, а не пораз“.

У овој серији, биће да је, са фашистичког гледишта, најважнија трећа тачка, која говори о потреби братства Војске и Малиције. То братство данас није ни мало идеално. Војска, то јест офи-