Покрет

968

„ДВЕ НЕМАЧКЕ“

Има људи који све виле упрошћено и сведено на најглавније линије: од безбројних струја којима тече живот једног великог народа они, редовно, запажају само две, и то опречне. Такве две струје виде и у данашњој Немачкој: једна вуче немачки народ републици, демократ«ји, пацифазму, одвраћању од крваве и ружне прошлосги којој је идол био Бисмарк и Хохенцолерни; друга тежи рестаурацији монархије и аутократије, милитаризма, империјализма, реакције. Оне су, те две струје, у сталној борби, као Добро и Зло, и то у свима појавама јавног живота. Сваки избори у Немачкој, по том схватању, значе борбу између та два света: света Добра, дакле демократије, републике ит.д. и света Зла, монархије, реакције и тд. И у резултату сваких избора хоће да се види победа једног од њих.

Али, сасвим природно, победа увек испада неизвесна и нејасна. Таква је, на пример, била победа левих странака у изборима за Рајхстаг, 7. децембра прошле године. Сабирањем гласова и мандата појединих партија нашло се, да је већина на страни демократског блока. Дакле, избори су значили победу демократаје. М:ђутим, убрзо се видело, да је та победа била нарочитог рода, јер је довела на власт Лутер Штраземанов Кабинет, то јесг Владу странака из оног другог света, света Зла. Тако некако из: гледа и победа демократског блока у изборима од 29. марта, ка је бипан Председ ик Републике. Као што се зна, смрћу Еберта, првог “Тредседника, постало је упражњено место шефа немачке држеве, и немачки народ је био позван да га попуни. То је први пут у историји, да Немци бирају Председника Републике: очекивало се, да ће се бар сад, у тако одлучном моменту, показати јасно и одсечно она два фронта: леви и десни. Али, шта се догодило Место два фронта, дакле, два кандидата, јавише се седам: Јарес, бивши Министар Унутр. Дела; О Браун, бивши пруски Министар-председник; Маркс, бивши Канцелар; Хелпах, Хелд, Лудендорф и Талман. И то нису биле личне кандидатуре. Свако то име вукло је за собом, изузевши неозбиљног Лудендорфа, једну моћну групу. Међу тим групама није се м гао наћи компромис, иако се и желео и тражио. Јарес је био кандидат националаца, популиста, економске партије и удружења сељака, Браун социалиста, Маркс католичког центрума, Хелпах демократа, Хелд баварских популиста, Талман комуниста. Било је озбиљних покушаја да се леве странке, већ у првом гласању, сагласе у једном кандидату. Али тај кандидат могао је бити само Г. Маркс, личност католичког центрума, дакле једне конфе: сионалне странке. Према томе, та једина могућност, значила је стварну немогућност. Странке су, с тога, морале ићи свака за својом заставом. Резултат гласања испао је овако: за Јзреса пало је, округло, 11 милиона гласова, за Брауна 8,200 000, за Маркса 4,200 000, за Хелпаха 1,600 000, за Хелда 1,600 000, за Талмана 1,900.000, за Лудендорфа 384.000. Кад се те цифре пореде са резултатом избора за Рајстаг од 7. децембра, види се, да су, уз незлатче измене, скоро све партије сачувале своје позиције. Видвији изузетак чине једино комунисти, који су изгубали на 700.000 гласова, од чега су највећи део (охо 500.000) добили социјалисти.

Као што се види, најимпозантнија изашла је

покрет

листа Јаресова, дакле листа консервативаца, којој је социјалистичка листа, најјача листа левог блока, једва до рамена. Ипак, има их који овакгв резултат гласања сматрају за успех левих странака Успех је, по том резозовању, у овом. Консервативци су ушли у изборе сложни. (То не одговгра потпуно истини, Јер баварски популусти, који су у консервативном табору, имали су свога кандидата који је одзео 1,600 000 гласова). Они су извукли и последње резервг 29. ма та, јер су тада имали једину могућност да побед>. Обрнуто, леве странке, знагјућа да саме не могу успети у првом гласању, нису све своје гласаче ви мобилисале. То ће те« учинити 26, априла, у пресудном гласању. М уза свег то, ако се сабере број· гласача демократског блока, то јест гласача листе Брауна, М-ркса и Хелпаха, добија се цифра која је за округло 1 милион виша од цифре збира листе Јареса и Хелда. Размер је 14 милиоча према 13 милиона. Дакле, успех је на страни левих,

Ако тај механички збир представља неки успех, онда је успех несумњиво на страни левог блока. Али каква је унутрашња вредност тог успехар Каква ће бити та вредност, ако он чак и донесе један практичан резултат, то јест ако доведе Г. Маркса за Председника Рнпублике» Овај резулгат је врло вероватан, пошто су се све три сгранке које долазе у обзир сагласиле за његову кандидзтуру у изборима 26. априла. Али и евентуална позеда Г. Маркса · биће једна чудна победа демократије. Пре свега, тај ће избор бити купљен једном необачном трансакцијом између социјалиста и католичких клериралаца. Социјалисти су, наиме, пристали да приме кандидатуру Г. Маркса само под погодбом да клерикалци за председника Пруске Владе приме њихова кандидата, О. Брауна. Пазар је ових дана завршен: Г. Браун, несуђени Председник Рајха, постао је Министар—председник Пруске, где су ссци: јалисти у мањини према консервативзима, а Г. Маркс ће постати Председник Рајха, где његова странка сачињава осмину бирачког тела... А«о, дакле, успех Г. Маркса значи победу демократије у Немачкој, онда је овај пазар отац те победе.

Још нешто треба имати на уму у оцени ове победе. Логично би било, да су се странке немачке демократије сложиле у кандидатури социјалистичке листе. Већ зато што је она, од укупних 14 милиона, окупила преко 8200.020 гласача. Сем тога, републику и остале свегиње демократије јамачно би са више пијетета пазио један од социјалистичких првосвештеника, него што ће то чиниги неки цент: румаш, дале члан стратке којој политичку директиву дају бискупи и кардинали и која је странка годинама била један од сгубова Хокнцолераског режима. Али социјалестичка кандидатура била је вемогућна, јео би она значила скоро неизбежан пораз. Зашто Зато што би се у том случају знатан део, можда и знатнији део католачког центрума, а вероватно и банкерско-јеврејских демократа, окренуо кандидату оне друге, црне и реакционаре Н мачке, Јаресу или Хинденбургу ! Победа демократије у протестанској Немачкој, отаџбиви Лутера и Реформације, могућна је, у Републици, само под 3.ставом Катол“цизма, а са војском социјалистичком,

Немогућа је та добра, демократска, републиканска, пацифистичка и напретна Немачка, коју треба да води Католицизам и Марксизам, као што је немогућа ни она друга, антаподна Немачка. Оне, у