Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 17

САВРЕМЕНЕ ОПОЗИЦИЈЕ.

Она је непосредно произашла из општих избора од 29. окт. 1878. године. Но и ако су личности, које су као опозиционари ушли тада у Народну Скупштину, производ тих избора саме опозиционе групе, којима су те личности припадале, као што знамо, старијег су порекла. Једна од њих старија по пореклу беху Консервативци, други припадаху млађој, тако званој Радикалној групи. .

Ми их знамо, из расматрања у књизи првој, нарочито приврженике консервативаца, а знамо донекле и ове. друге, ма да ће и о појави радикализма у Србији мало даље бити више речи и исцрпнијих излагања.

Овде нам ваља само ухватити везу са ранијим догађајима. изложеним у књ. !. и извести конац опозиционе радње на чисто; јер ћемо као што напред поменусмо, од сад, имати више да рачунамо са овом опозицијом као фактом. Расплинута, променљива, силом догађаја до сада потискивана час горе час доле, опозиција се после ових избора и кроз ове две године јавља као компактна група са одређеним правцем, а приновљена, нарочито на свом левом радик. крилу и новим именима. Назвати је компактном у ужем смислу те речи, управо је нетачно. Док у погледу на њену целокупну тактику, у борби против либералне већине и владе, она је доиста била компактна, једна, управо шљубљена до ишчезнућа свих међусобних разлика.

Напустивши Скупштину у јуну 1877. године, опозиција је, за време другог рата, и на Скупштини сазваној идуће 1878. године, после Берлинског Конгреса, била скоро толико колико и нечујна; стога та нечујност није дуго трајала.

Кад су се, после Берлинског Конгреса догађаји пречистили, хоризонат разбистрио, и цео ток политичних прилика и у Европи и Србији ушао у мирнији па и правилнији колосек, јавља се и опозиција, и то активно. ИМ ако је још не видимо да покреће свој орган (то ће тек следовати), било заједно или посебице као до пред први рат, видимо је ипак у практичној политици све више активну. Она узима учешће у последњим изборима од 929. октобра 1878. и са релативним успехом јавља се на првој нишкој Скупштини.

И ако, као што ћемо видети, врло активна на тој првој Скупштини у независној и увећаној Србији, опозиција се још као снебива.

Од куд та одлучност у опозиције» Број њен од 37 чланова и ако пристојан, недовољан је био да је окуражи да ће она надвладати више но три пута већи број већине; а рад саме владе, који је био правилан, објективан, ратним успесима учвршћен, у одношајима према опозицији неофанзиван, увек у положају дефанзивном чак предусретљивом, и тај рад није опозицији давао великог повода за њену агресивност. Наравно, опозиција не може порећи своје

Пол. Ист. Србије 1 2