Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.
18 у ЖИВ, ЖИВАНОВИЋ
порекло и бити скутоноша владе и већине, али и њени напади морају бити мотивисани.
Сумирајући мотиве оба крила опозиције, не можемо их ипак наћи као довољним да сами собом објасне силину њенога наступања у предстојећим нишким Скупштинама. МИ ако идемо све дубље за истраживањем тих, привидно необјашњивих покретача, ми Немо доћи на старо зло и невољу Либералне Странке.
То је био сам Кнез Милан. Принуђен догађајима да 1876. понова прими „акционо“ либерално министарство; опроштен страха, који га је био спопао после избора за Вел. Нар. Скупштину из 1877; обезбрижен, управо поткрепљен и учвршћен ратним успехом, из кога је од вазална Кнеза произишао као Краљевско Височанство и владалац независне увећане државе; известан, да је Либерална Странка у минула два рата утрошила највећи део своје снаге и своје већ давнашње популарности, овај притуљени противник њен почео се сад, и ако је Ристићу поверио образовање прве поратне владе и пропратио га онако ласкавим писмом, систематски и поиздаље спремати, како ће се његовога и ако уображеног „туторства“ дефинитивно опростети, Још томе није било време; још је било пуно државних потреба које је ваљало после рата консолидовати, учврстити, а то су сада ипак могли најбоље Либерали са Јов. Ристићем на челу владе. Представници „Свето-Андрејаца“ беху се већ одвојили приликом промене владе у јесен 1878; сад је ваљало још Ристића сломити, и онда, мислио је Кнез Милан, настаје право његово доба, на које је и он, не мање, са жудњом очекивао.
Кнез је у здруженој опозицији уочио полугу за тај намеравани преокрет. Опозиција је брзо спазила миг и топло одговорила на њега. „У сенци Намесништва није се видео престо Обреновића“, узвикнуо је једном радикални поп Милан Ђурић, чиме се само дражила саревњивост кнежева према Либералима, према њиховом вођи, садашњем шефу владе Јов. Ристићу, за малолества кнежевскоме Намеснику. Учестале су посете у дворцу, лепе шале са часницима његовим и срдачно стискивање руку са главним повереником кнежевим, првим ађутантом К. С. Протићем па и са самим Кнезом.
Опозиција је, доцније, с уласком у 1880 годину жељна да се јави. што виднија и што чвршћа. И другога дана месеца јануара 1880. године јавиће се и заједнички орган консервативно-радикалне опозиције, „Видело“.
Но дотле, и кроз обе нишке Скупштине, злдружена опозиција полагала је више на личну репрезентацију и на што жешћи усмени парламетарни процес.
То ћемо све видети на самим тим Скупштинама.
1
Прва нишка Скупштина. — Саставши се у Нишу, нова Народна Скупштина се одмах конституисала. Из шест скупштинских кан“ дидата, све либерала, за председника Скупштине наименован је Тодор Туцаковић (са 187 гласова) а за подпредседника Вуја Васић