Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

20 жив. ЖИВАНОВИЋ

дали довољно доказа своје самоопредељивости, што сведочи и овај израз у скупштинској адреси:

Бацајући погледе на далеку прошлост „под славним Немањићима“, и на тешка времена после Косова; одајући правду војсци, у ратовима за ослобођење и уједињење, Скупштина даје уверење, да ће: „имајући к томе на уму и свети свој задатак, свесрдно прихватити и у договору с родољубивом владом, која је свеколиким дојакошњим својим радом стекла себи потпуно народно поверење — свестрано испитати и решити све предлоге који се односе на благо и напредак драге нам домовине.“

Али! — Адреса жели да нагласи и једно право Народних посланика :

„Уједно, Народно Представништво нада се, да ће и влада Вашег Височанства, са својом осведоченом готовошну прихватити и све оне предлоге и потребе народне, које ми, као народни представници, будемо поднели у интересу животних народних потреба...“ -

Овај пасус у Адреси, овог пута, има више својих узрока, и тиче се поглавито финансијских извора, што бе се у току рада већ истаћи, и за шта су посланици желели раније нагласити и своју иницијативу.

Даљи разлог за овај пасус у Адреси од 1878. лежао је у некој врсти концесије, која се овим чинила и самој опозицаји.

Овој се концесији, вероватно, има приписати да опозиција није имала свој засебни предлог за Адресу. На против, она је гласала за исту, како је она изашла из адресног одбора. Међутим у даљем раду, опозиција је стално остала офансивна не само противу владе, но и противу већине.

Овакво држање здружене консервативно-радикалне опозиције у овој Скупштини дало је повода Председнику Министарства Ј. Ристићу, да се у датој прилици, опозицији обрати овим речима:

„... У осталом, ваљало би један пут да се навикнете да се поклоните већини. Што већина закључи у Скупштини, то треба да је меродавно и за мањину, па јој се то допадало или не. Има ствари, које се ни нама не допадају, што већина скупштинска реши. На пример, нама се није допадало никако, што је јуче читана једна пресуда судска, коју је још и касациони суд одобрио, али већина је скупштинска то захтевала и ми смо морали читање слушати, ограђујући се од те практике“.

„На послетку често се чује реч „владини посланици“. Ја не знам шта се тим хоће да каже, а шта да се и постигне, За што „владини посланици“ овде стоје, не би ми било тешко доказати, да је управо за Народну Скупштину добит, јер да није њих овде, морао би бити, осим Скупштине још какав Сенат или Горњи Дом, те би свако решење скупштинско морало још имати пристанак и овога дома, па да добије потврду владаоца. С тога“ молим да се избегава та разлика, пошто је Устав не прави и не

допушта никако“.