Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ . 20

Ове последње речи, којима се не може одрећи логичан основ, имале су за ондашње представнике пророчански значај. У њима је предсказана била сва судба њина и за далеке године унапред, с којом ћемо се већ познати у своје време.

Дебата, која је се у првој мени својој протегла на следеће дане, 12 и 13 децембра, по кад кад и пре и после подне, заошијавала се све даље и даље, износила је све нове и нове моменте, да је с пуним правом можемо назвати политичком дебатом по превасходству. Али на њу је неоспорно ударио печат сам Председник Мимистарства. То је било у његовој великој беседи на ХМ! састанку Нар. Скупштине од 13 децембра 1878 године. С тога ћемо ту у многом погледу, колико опширну, толико и интересантну беседу овде изнети према протоколима Нар. Скупштине, у главном. Знамо већ, да је он кад су настала узајамна пребацивања из већине и опозиције ову последњу дан раније заклањао тражећи да се сваки до краја саслуша. Сад је узео и он реч. Ево је:

„Ја сам, господо, током ове дебате принуђен да доведем у свезу два предмета:

„Први је предмет гледиште, које влада заузима у питању о печатњи, а друго је печатња сама. То морам да учиним због тога, што су у овој живој и пространој дебати пале неке речи о влади, које она мора да одбије; а то ће она бити у стању да учини не речима него досадашњим делима својим, фактима, која и вама неће бити непозната. Да та факта наведем, морам да бацим мало пространији поглед, ползујући се оним истим правом, које су и господа посланици употребили.

„Вама је познато, господо, да је 1868. године после онога жалосног догађаја који сви оплакујемо, створено такво земљиште за реакцију, како никад није било. Да би ме сви разумели, треба да кажем да реакција у овом случају значи стега. Но ви знате да то није учињено, него се баш у овом времену и коло уставности повело. Судбина је хтела да то коло поведем с друговима, од којих неке видите и сада овде са мном. Знате да је дотле једна половина законодавне власти била у рукама Државног Савета, тела једног, које се састојала само из 17 чиновника. Што је урађено, знате: та законодавна власт пренесена је на народ, у средину самог његовог Представништва; а ви је сада са Владаоцем делите, на место Државних Саветника — дат је земљи Устав с Народним Представништвом.

„Многи су тај Устав критиковали. Једни су налазили да је сувише слободоуман, други, да није слободоуман довољно. Но како му драго, стоји то: да је створио земљиште, на коме је

гирало у његову опште познату одлучност и строгост при вршењу службених држав, послова, при чему је Радивоје имао несумњиво и „чврсту руку“. („Политика“ од 5. августа 1922). |