Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

98 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

власт законодавна дошла у руке самом народу, који је тиме по-. стао ковач своје среће. Било да је тај Устав сувише или мало - слободоуман, свакојако он је стајао на једном начелу, које му је могло до данас живот осигурати, и које ће га нема сумње још дуго времена одржати неизмењена у суштини, а то је начело умерености.

„Даље вам је познато, господо, да је уз Устав дошао и закон о одгорности Министарској. Тај је закон још више критикован. Може бити да има у томе закону недостатака; но ви сте сви били сведоци, да су на основу тога закона владе падале пред самом Скупштином. Ја мислим да боље гарантије за добру народну управу он не може ни дати; јер и није цељ сваком таком закону да се људи вешају, но да се учини крај правцу, који не би налазио одобрења било Владаоца, било Народног Пр«дставништва.

„Изишао је за тим закон о Изборима Скупштинским. Овај закон није критикован; али чули смо баш ономад, кад су прегледана пуномоћства посланичка, тешке оптужбе о вршењу тога закона, коме у основу није мане нађено. Ту се спомињала Лозничка ствар — судбина посланика лозничког г. Бошковића; ту се споменуо жалостан догађај у Горњем Милановцу — смрт Грковића; ту је посланик драгачевски г. Тајисић избројао нам своје патње. Но сви ови догађаји страни су овој влади; а ја не спомињем ово са чега другог, него само да не буде међу нама неспоразумљења, и да изјавим да се то ке тиче ове владе. Ни први, ни други, ни трећи случај, није се под овом владом десио.' Шта више ја могу додати, да се не само никад, кад смо ми били ва влади, није догодило да је ухапшен кандидат народни за посланика, него се тај случај није догодио ни с једним бирачем у земљи,

„Према свему овоме, господо, хоће ли се овој влади моћи дати придеви онакови какове смо чули овде приликом дебате о закону о печатњи, или неће, ја то нећу да зн м. Ми смо према томе са свим равнодушни. Праву оцену о раду даће и нама и вама Историја. Она ће нас у томе изравнати и знаће, какав пе придев коме дати, а ми у оваквим дискусијама можемо често да заборавимо и своје име, а камо ли да можемо другоме право име да наденемо.

„Сад да пређемо на сам закон, о коме се претрес водио.

„Овај закон још кад је 1870. године, као први закон о печатњи у Србији изишао, био је намењен, да има карактер прелазан,

да спреми прелаз из цензуре у слободу. Тај му карактер даје

: Из ранијих излагања, у књизи [, ми знамо случаје с Бошковићем и Грковићем. Ранко Тајсић хапшен је пред изборе у 1875. за владе Чича Данила. Писцу ових редова причао је пок. Јов. Ристић далеко доцније, када је Тајсић чинио све веће демагошке испаде против либерала, ово: „Кад смо 1875. дошли на владу и отишли у Крагујевац на скупштину, имали смо обичај да шетамо, сви Министри, пред вече. Једном иђасмо пут Становљанске механе, кад видесмо човека на коњу, који сиђе, скиде капу и упути се к нама, и без увода ће рећи: „Хвала милостивом Богу те једном опет ви дођосте на владу, те ме курталисасте овога зулума и изађох жив из апса!“ Тај човек, вели Ристић, био је Ранко,“