Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 29

члан 46., који је данас често спомињат. Ја се могу позвати на вас све, да тај члан није никад од стране владе употребљен кад смо ми на влади били; опет велим: никад. Ни једне новине за време наше власти не само да нису биле обустављене, већ нису биле опоменуте. Ми смо се трудили да овај закон вршимо искрено и све мере, које би по њему били овлашћени да учинимо, да их чинимо штедљиво, тако никад нисмо нашли за потребно да учинимо примену чл. 46. Што је било после нас, кад смо год. 1878. пали, ја не могу да говорим; јер не приличи, да једна Влада другу оцењује, као год што не приличи ни једној Скупштини да оцењује другу. Но прећи ћу на наше време и на нашу одговорност.

„Многи су овде приликом ове дебате говорили о слободи, како је то лепа и нужна ствар. Ја, господо, не разумем зашто се тоговорило. Да је слобода добра, и сваком народу преко нужна ствар, то нико не спори. Не може се овде, држим, ни од кога замислити, да пе влада, која је у земљи уставност завела, ударити на слободу. И зашто на слободу да удара» Је ли зато, што бисмо били жељни неограничене властиг Ми желимо да одржимо поверење народа, а разуме се да имамо поверење Владаоца, кад нас је на ово место позвао. Да смо ми били жељни неограничене власти, не бисмо били ни заводили Устав, него бисмо 17 саветника, а онда их је било само 11, управљали земљом. Ми, господо, ма колико дуго да смо на влади, опет не можемо тако дуго бити колико дуго живимо. Дакле и нама требају све гарантије, као и осталим грађанима ове земље, јер и ми желимо сутра да живимо у нашим домовима заштићени законима.

„Рекло се овде и то, коме је чиста савест нема шта да се боји. И заиста не треба, нити се ми бојимо. На послетку, и ми смо сви људи од пера, то је наш занат, те и ми можемо да водимо борбу пером, па још можемо и то рећи, да ко год је такву борбу с нама водио, није се могао похвалити да је из ње победоносно изишао.

„Многи су говорили о увредама, нападајима и грдњама. Ми смо и то искусили. Ми смо већ навикнути на нападања, навикнути и на хвале, па и при једнима и другима, можемо да останемо прилично хладнокрвни. Ко ступа на јавну позорницу, тај треба да се наоружа оклопом стрпљења, па да дочека равнодушно стреле, које на њ падају. Само једно нам није равнодушно, а то је: клевета.

„Није та страна питања, што је вештаствоно у овом важном питању, већ шта је пресудно, то је питање о вишим државним интересама, о установама земаљским, о васпитању народа, и о јавном поретку. То је за нас меродавно као за владу, а и иначе као Срби о томе смо дужни да се бринемо. Кад су ступиле у живот ове допуне и измене закона о печатњи, онда се усудило да се дође и до тога степена нападања, да није поштеђена ни једна установа у земљи, ни грађанска, ни чиновничка, ни трговачка, ни свештеничка. Само је била реч о некој сиротињи, која је узимана у заштиту. А која је то сиротиња» То нам није казано. По свој