Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

30 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

прилици разумевали су писци оне, што за нама „иду. Терало се. тако, и ми смо дошли у приличну кризу.

„Овде је речено ономад „идући овамо да ослободимо нашу браћу, ми изгубисмо нашу-слободу“. Ја не верујем да ће то бити, но има нешто што верујем, а то је, да ми нисмо у своје време обуставили овај закон од 1875. године, ја утврдо држим да ми данас не би били у Нишу. (Одобравање). То је моје дубоко уверење. Ја не говорим ви за какав привремени интерес. Човек, који је провео скоро 25 година у највишим пословима државним, осврће се више на то, што ће Историја рећи о њему, него шта не рећи дневни суд, па ја опет велим, да је остао тај закон у важности за време наше акције, ми данас не бисмо били у Нишу. Само две речи, господо моја, па да видите за што. После првога рата од 1876. године, било је, као што знате, међу нама доста жртава; било је рањених, осакаћених, болесних, било је терета и реквизиција, а успеха није било. То је било мучно стање! Да је тада било и овога закона од 1875. године, шта би следовалор Ми бисмо у свом тешком периоду пустили се у међусобне борбе, ишли би из једне буре у другу... Они, који нису били за рат, кривили би оне, који су за рат гласали; бирачи би кривили скупштинаре, скупштинари владу. Међусобном окривљавању не би било краја. Сад сетимо се да догађаји на Истоку онда још не беху закључени. У место дакле још да се спремамо, да се,опорављамо, те да згодан тренутак на корист употребимо, ми бисмо били отворили унутрашњу борбу, и изгубили најбољу прилику. Ја имам из непосредног извора уверење из Румуније, да су се румунски патриоти кајали, што у овом погледу нису учинили као и ми. Ми нисмо заслужили да нас но. вине уздижу што и за време рата не би били обуставили слободу печатње, али шта смо учинилиг Ми смо се спремали, ми смо водили преговоре, имајући непрестано на уму велику народну мисао: ослобођење браће наше, ми смо се прикупљали, и чекали згодан тренутак, ми смо тражили Цара ослободиоца у Плојешти, — па кад је дошао судни час, Господар наш рекао је: „пођимо напред у име Бога!“ и пошли смо — и ево нас данас где већамо мирно у Нишу.

„То је био пут унапред.

„Сад, догађаји су закључени. Обустављени закони треба опет да се врате у живот, и због тога се и заподео овај говор. Није питање о томе, хоћемо ли да будемо без закона о печатњи. Није питање више ни о томе, хоћемо ли да обуставимо слободу печатње., То нећемо, нити је о томе реч. Него питање је данас само

о томе: коју ћемо меру слободног писања да употребимо» Није питање о слободној штампи, но о паметној употреби ове. Један од господе говорника, г. Алковић, рече, да је у културном свету то питање решено, и да нема спора о томе, да је свакој држави, која хоће да напредује, потребна слобода штампе. Тако је. Но културни је свет решио и то, да државе саме собом одређују меру слободе,

коју ће моћи да сваре, и то се увек гледа да се удеси према лри-