Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

32 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

месец дана, понова узет у претрес, тицало се још само појединости, . али често озбиљних, када је дебата понова узимала јачи полет. То је, између осталога, било при члану 6. који говори о предаји по једног примерка полицији и о времену разношења листа и др. по примљеном реверсу од чиновника.

Опозиција је, наравно тражила да се и овај члан 6. одбаци или, боље рећи, избаци, пошто је из Закона од 1870. Не мање видимо опет овде Алковића и Стојановића, где су обојица против чл, 6., а најпосле бар да се изузму научни списи. На ове приговоре одговорио је Министар унутрашњих дела, да доиста може ко у својој књизи написати и глупости „али глупост не долази под кривични закон!“ „Пишите, вели Радивоје Милојковић даље, научне књиге какве хоћете, нико вам забранити неће. Државна се власт бави одржањем реда у земљи, стара се да очува права појединаца, а да ли је каква књига написана паметно или глупо, то није њено. Наравно, да државна власт води бригу да не буде у народу глупости, али кад их буде, она за то не казни. Докле год интерес појединаца или чије право, или ред у држави не буде повређен или порушен — државна власт не меша се. Кад се печатњом учини злочин, који се казни по закону, онда власт шаље преступника суду да му суд суди“. . -

Поново узима реч Јов. Ристић:

„Ако у овој прилици узимам реч, то није у намери да задобијем поштоване посланике за своје убеђење, но што сматрам за дужност да дам рачуна и Скупштини и јавном мишљењу о узроцима са којих би влада примила предложени овај члан шести, ако би га Скупштина усвојила. ;

„Овде, у колико сам опазио, посланицима који су мало час о овом предложеном члану говорили, највише пада у очи то, што се спомиње полиција. Та околност, господо, која се спомиње, са свим је случајна јер долази од недостатка наше државне организације, а није нарочито створена. У државама правнима које дуже живе, које су развијеније од нас, постоји тако звани државни пристав (прокуратор), коме иде по један примерак повремених списа на преглед, где овакав закон постоји; но пошто код нас нема државног пристава, то ову дужност врши полицијска власт.

„У члану 46 закона о штампи од 1870, који сам и ја потписао (разуме се као тадашњи Намесник) даје се право влади да може да опомиње новине и да их обуставља. Кад се повео претрес о пе чатњи пре неколико дана, ја сам од стране владе изјавио, да нам није тај члан потребан, јер га, и докле је важио, нисмо никада применили; а што је онда ушао у закон, то је било за то што смо сматрали, да је био потребан за оно време прелазно. Тако исто и овај члан 6-ти, ако га Скупштина прими, ја сматрам да је природе прелазне. Ми сад излазимо из рата, који је трајао 3 годике; духови се још нису стишали ; још смо рањави, а ране наше још отворене стоје, пак неће сваки новинар знати да их зејтином помаже, већ ће их засипати сирћетом, што ће жестоке болове производити (бурно одобравање).