Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ ј 23

„Новине се, господо, не пишу као књиге. Да се једна књига напише ту треба времена, ту, ако би се писац и нашао у осећајима језовитим, страсним, он се полако хлади, и док напише 5, 6 или 10 и више табака печатаних, он се охлади са свим. Никад не може бити у једној књизи тако страсних излива да могу толико шкодити, као у једном дневном органу, у новинама. Новине су орган полемике, њих руководе две побуде, што никад не попуштају, а то су: страст и интерес. Често пута новине распале партијску борбу; а кад се таква борба распали, онда ју је веома тешко стишати,

„Књига једна излази у години и две дана, а новине сваки дан; лист тражи човека код куће, да га свако јутро чита, да га чита без непосредног противуречија; а одговор на оно што се у једном листу чита, тешко баш да дође у руке опет оном истом читаоцу. На тај начин лист као капља пада сваки дан. и у колико на исто место пада, у толико иде све дубље. М будући да смо ми још на ровитом земљишту, то и капља може врло дубоко да оде. За то не треба да хитамо. Кад смо могли 40—50 година да живимо под дензуром, кад смо 5—6 године могли живети под законом од 1870 и без овога од 1875 године, онда ћемо ваљада још за неко време моћи имати стрпљења и поживити с чланом 6-тим.

„Ми обично заборављамо време и услове, из којих смо изишли, па кад се нађемо у неком новом стању, ми мислимо да друкчије није никад ни било. Заборавили смо, на пример, да је некад 17 чиновника правило законе за целу земљу, да се није питао ни један народни посланик. Данас вас народних посланика има три четвртине (т. ј. 130), а књажевих једна четвртина (т. ј. 40) па и опет приговарају неки због тих „владиних посланика“, које народни могу свагда надгласати. ]

„Треба дакле да се обзиремо на стање из кога смо изишли, да не правимо неприродне скокове. Претпоставите сад случај тај, да ми задржимо закон од 1875 године. Противу тога закона, у његово последње доба живота, појавила се била таква реакција, да ја мислим, да не би година дана прошла, па би се таква струја образовала, да се можда ни у самој овој скупштини не би задоВољили законом од 1870 године, већ би просто тражили цензуру. Умереност је дакле у интересу саме слободе. А цензура није слобода. Споменула се а не повратила се! (чује се: врло добро!).

__„Ви знате, господо, шта је то цензура. Код ње се рукописи подносе „цензору“ на преглед, где он не тражи само кажњиво дело, него брише и саме невине мисли. Ако се деси да какав поета има што да печати (ето нека каже г. Малетић) па однесе свој састав на преглед, цензура му брише стихове, па шта више и саме сликове (одобравање). Законом о штампи ми не тражимо административну контролу, него тражимо судске гарантије.

„Уосталом, сваки се закон врши према наравима људским. На пример у неком енглеском законику стајало је, да се смрћу казни ко украде коња, тако је био строг закон. Сад деси се случај да један украде два коња, и судија му остави живот, јер вели, није

Пол. Ист. Србије Е;