Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

34 ; жив. ЖИВАНОВИЋ

украо једног коња но два; а закон казни смрћу за једног коња. Дакле, нарави умеравају строгост закона.

· „Говори се даље да пропадају новине и новинари према овом чл, 6. Кад је овај члан био у важности, онда је било мање нови-

нара у затвору; на против, кад је овај члан био укинут, онда су апсане биле пуне штампарских преступника. Шта су учинили» Дру-

гима нису помогли, а себи су одмогли. Ја не велим да овај члан треба да добије вечито грађанство код нас ако се усвоји, но само прелазно, докле ми ране своје не залечимо, док се не стишамо.

Кад то време наступи, онда ћу ја бити први, који ћу се придружити онима, који буду тражили да се овај члан 6-ти укине (Вичу: Врло добро! Тако је!“).

И ако је и предлог закона о изменама и допунама у закону о печатњи још једном враћен у одбор, и 17. јануара 1879. поново

претресен и коначно усвојен у Скупштини — његова је судба већ била пресуђена на другој дебати (12. јануара).

Ова дебата, као и она прва од !1—13 децембра 1878 могу се назвати историјске у питању 0 слободи штампе у Србији. Сем што је у закону извршено сређење његових одредаба без противуречности, за историју су изнесени, јасно и несумњиво, назори Либе-

ралне владе на меру нужне слободе за штампу, поткрепљену јаком логиком, каква се огледа нарочито у оба говора самога Председника Министарства.

Можда ова мера крајњим елементима, оличеним у скупштинској

опозицији и ван ње у некојим представницима самога новинарства

није била довољна, али за то је она испунила сретно своју намену. Она је била прелазна карактера, као и сав закон. Њу су одређивали људи, који нису хтели обмањивати ни себе ни друге, и који нису никад трзали натраг оно што су једном дали. Колико је сама опозиција била у души убеђена за пространију слободу штампе, то ми нећемо овде расправљати, и ако наши парламентарни анали нису без сведоџаба, које противно доказују оном, што се могло чути на Скупштини 1878 године у Нишу.'

Ми тек идемо догађајима на сусрет, који ће еклатантно изнети и за политику сву истинитост окога тврђења: да ко сувише нагло напред одмиче, мораће а пре а после да ретерира. На

жалост, ово искуство нарочито није мимоишло опозицију из 1878. године, кад је она, са својим преставницима ускоро дошла у положај, да по свом нахођењу, а без сметње од Либералне

странке опредељује мере свима слободама, па и слобода печатње,

1 Сава Обрадовић, дугогодишњи посланик из Вел. Градишта, а у 1878 години у опозицији, доцније виђен приврженик напредњачке (пређе консервативне) странке, после доста година, а на име на Скупштини изабраној 1895 годинеа у једној дебати учинио је ову исповест: „Није нама тада (1878) било толико до слободне штампе, колико до тога, да обалимо Ристића и либерале“. Ово је било, после толико година, речено у сасвим промењеним приликама, и не без покајничке примесе, са

неправде, која је у своје време чињена и Ристићу, као државнику, и либералној странци, као носиоцу савремених догађаја. >