Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 35

за време своје владавине. Политичка лицитација слобода, и ако је већ била од њих почела, није се још била узвисила на степен државне доктрине, на жалост — још не за дуго.

Кад је усвојен закон о штампи, или тачније речено измена његова, већ је и Народна Скупштина била при крају свога рада, који је трајао два месеца. После неких предмета мање важности, који нас с тога не могу много интересовати, 20. јануара 1879. године Народну Скупштину свечано је закључио Кнез Престоном _ беседом.

Констатујући да „пошто је на славу и срећу наше Отаџбине савладан један задатак, који је био поверен оружју и државничкој бризи“, Кнез може, вели посланицима „с признањем данас изрећи, да сте ви достојно извршили други задатак који за првим долази као природна последица“.

„Ја се поносим, што могу то с овог места изрећи, и вама, поштовани посланици, захвалити у своје и у народно име, на вашем усрдном и патриотском раду“.

П

Нове држ. границе, административна подела и уређење нових области. — И за време од закључења примирја и мира, до Берлинскога Конгреса, као и после тога, до састанка Скупштине, за време њенога рада, и после закључења Скупштине — новоослобођени предели били су предмет нарочитога старања нове владе. Нису ли ти предели, поред независности, били најдрагоценија тековина другога рата»! АЕ Е

Нама су већ познате мере и закони, који су издати одмах после заузећа Ниша.

Тиме нису ни издалека биле исцрпене те мере, а још мање су престале бриге владине у погледу новоослобођених предела.

И те бриге нису биле само наше, унутрашње природе. Оне су, у многом погледу биле и природе спољашње, Самим прокламовањем Берлинског уговора и формалним ступањем његових одредаба, после ратификација, у важност, нису била и фактички решена сва питања, која обухваташе тај међународни акт, за све, па и за Србију.

На првом месту важило је да се дође до дефинитивних нових граница на спрам Турске и нове Кнежевине Бугарске. Те је границе већ означио сам Берлински уговор; али оне су имале тек да буду утврђене на лицу места, а то је имала да изврши међународна комисија од преставника вел. сила, потписница Берл. уговора. МИ доиста одмах још те јесени, 1878. године гранична комисија дошла је и почела рад, тако, да је Председник Министарства, поводом једног са свим другог покренутог питања, могао 16. децембра те год. у Скупштини о новој граници и раду. Комисије констатовати ово: „Она је свршила један повелики део и то коначно. Сад остаје још од Пољанице до Канилуга с једне (западне) стране, и од Црног Врха дуж бугарске границе с друге

3%

1