Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

ПРЕД КРУПНИМ ДОГАЂАЈИМА > 37%

изабран Тодор Туцаковић, а за секретара | Жив. Живановић, Мил. Влајић и Таса Николајевић.

Главни предмет већања на овоме збору: била је промена: Устава, а за тим учешће у изборима за Скупштину, која предстоји за усвајање новог Устава,

_ Вођа странке Јов. Ристић у своме значајном говору, ближе је одредио правац мисли, који је духове онога времена обухватио. У томе говору, казао је Ристић, између осталога и ово:

„Уставу, који се сада спрема, може бити суђено да траје и дуже и да буде меродаван и за нас и за нашу децу, и наше деце децу. Свака странка, која би тежила дау њ унесе само своја. једнострана начелг _огрешила би се о садашњи и 0о- будући -нараштај; шта више, могла би се огрешити о своје партијске интересе. Коло се среће окреће; што једна странка данас сматра каоспасоносно, може јој сутра бити смртоносно, кад дуну други политички ветрови.

„Ми морамо у Устав унети вечна начела истине и правде, сигурности, реда и слободе, која се никада не мењају. Тада ће наш Устав бити без партијскога печата, подјемчен да буде дело трајно, солидно, које ће пркосити бурама времена и променљивости ћуди и пожуда људских.

„Сем тога, ми.не можемо ни доћи до Устава, ако они, који су позвани да суделују у делу реформе, не буду један другоме попуштали, ако не буду оставили на страну своје крајности, па се

не буду сусрели онде где је средиште интереса општих, земаљских,

ако наш крајњи смер не буде добро, опште, заједничко, срећа и |

слава оне заједнице, која се зове Отаџбина. Ни једна странка не сме захтевати да Устав буде њен програм и ништа друго. Кад би |

такав захтев положила једна странка, изазвала би другу и трећу, | да и оне то исто учине. За то је и нагласио Краљ, да странке)

путем споразума дођу до компромиса.

„Разуме се, да ми нећемо један од другога тражити жртву основних начела. Ко би тражио, да ми гласамо за Устав анархичан или за Устав реакционаран, тај би од нас захтевао жртву, коју ми не би могли учинити: Ну, господо, те опасности нема. На против, има изгледа, да ћемо се ми у битним основима уставности моћи сусрести. Као што ми нисмо никада били за анархију ни за реакцију, ми ћемо хтети и моћи да останемо Либерали; нећемо нигда · ударити на препреке, да принесемо од своје стране све што можемо, да творевина Велике Народне Скупштине буде либерална“.

У даљем току свога говора, Јов. Ристић се осврће на остале говоре ранијих говорника, и мисли ту изнесене. Резумира их све у свом предлогу за одлуку збора. У тој су одлуци, односно пред_ логу, сведена у десет тачака главна начела, која се имају унети у

Устав, и која се поклапају са одељ. Ш програма Нар. Либ. Странке

' Који је држан у т. зв. „Шлосеровој илиџи“, где је била вел. сала за позоришне представе у негд. престоници,